Награде наших дана

После пет година додељивања, иритирана јавност тражи да се преиспита коме се, и на који начин, додељују „националне пензије”. Јер читав један корпус од четиристотине „стубова националне културе” прилично је сумњив збир „заслужних” којима држава, из буџета, од наших, пореских пара, широке руке, сваке године, сваком понаособ, исплаћује по око 7.000 евра. Укупно, негде око три милиона евра!

За те паре, израчунали су у једном истраживању, могли би добити између 100 и 200 нових позоришних представа, наградити око 1.000 нових текстова младих аутора, подржати око 500 гостовања позоришта у иностранству, или снимити десетак средњобуџетних филмова, ликовњаци би могли да организују неколико стотина изложби, а тек колико би концерата класичне музике могло да се одржи...Ове паре су довољне за три годишња откупа свих књига за све библиотеке у Србији, могло би да се подржи чак до 2.000 превода књига српске књижевности на стране језике...

Могло би, али шта ће то Србији кад су у њој затворени музеји, кад књижаре постају бутици, кад Народно позориште и Југословенско драмско немају ни употребну дозволу, горе им инсталације, а услед прокишњавања отказују и оно мало представа које опстају...

Буџет културе Града и Републике дотакао је дно.

Током ових пет година, уочена је још једна појава. Добили смо породично-родбински „упарене” националне пензионере! Част онима попут Матије Бећковића, Предрага Палавестре, Мије Павловића, Добрице Ћосића, Светлане Велмар Јанковић, јер, немају намеру да се кандидују, држава их већ награђује са академским додатком од 85.000 динара.

Ипак, осим јавности, најзад је неко дигао глас против одлука комисије али и владе која је убацила естрадне певаче. Побунили су се ликовни уметници.Њих троје који сматрају да су оштећени, примио је и потпредседник владе др Јован Кркобабић.

У Србији има више од 500 књижевних награда годишње, имамо и две „Борине” и две „Вукове” награде, а тек колико фестивала и на хиљаде фестивалских награда! Сви сегменти живота се награђују. Све је девалвирано као и сам живот.

У старом Риму власт је најугледније песнике, филозофе и уметнике награђивала титулом заслужних грађана, а потом и новцем.Тежећи статусу „хонората” ствари су се, међутим, преокренуле, па су уметници били спремни и на– подмићивање. Тако је до наших дана. Купљене награде су –јавна тајна.

Национално признање за изузетан допринос култури, односно национална пензија су само уредба у оквиру Закона о влади. Та „уредба” је још од фебруара 2008. године на Уставном суду. Да ли ће судије извући ову фасциклу из 2008, или ће се сачекати избори?

*Новинар