Важни су лични џепови

Практично нема представника овдашње политичке елите, нарочито из економске области, да нас свакодневно не бомбардује информацијама о новим иностраним улагањима у нашу земљу. Сумама до краја нико није задовољан, али су тенденције из иностранства веома повољне и на њих се готово без резерве гледа са одушевљењем. Ни спорт није изузетак. То је једна од ретких друштвених области у којој се о приватизацији говори и прича углавном хипотетички, на основу сазнања искуства из окружења, или развијених земаља, али једна од главних препрека да се обиље разноврсних идеја преточи у реалан спортски живот јесте недостатак закона о приватизацији. Та баријера отвара, и изнова актуелизује, причу о томе шта је заправо клуб, спортска организација, и на који начин ће се уредити овај значајан друштвени сегмент. Једни су за приватизацију, други лаконски објашњавају како клубови попут Црвене звезде и Партизана нису за продају, бранећи то обичном флоскулом да је реч о народним вредностима, традицији која се кроз банковни конто не може лако одредити, нити наплатити, свесно или несвесно прави се цео галиматијас неуких и недоречених објашњења од којих за сада профитирају искључиво титулари и носиоци власти у клубовима и спортским организацијама.

Овдашња спортска јавност готово да не примећује када се у новинама обелодани писмена понуда коју је посредством некадашњег Звездиног интернационалца Владимира Југовића прослеђена још у августу водећим људима вишеструког првака, некадашњег светског и европског шампиона. Садашњи члан Управног одбора Владимир Југовић није био шарлатан ни као омладинац Црвене звезде, сериозност је показивао играјући и освајајући трофеје у најславнијим европским клубовима, па му се може веровати кад је реч о озбиљности контаката које је остварио и у интересу Звезде проследио клупском руководству. Реч је о пола милијарде евра предвиђених за потпуно реновирање стадиона, прављење хотела, гаража, супермаркета, понуђених од стране једне аустријске компаније. Не тако давно и домаћа "Делта" желела је да озбиљно инвестира у Звездину европску будућност.

Да будемо директни, ко има право да макар и олако пређе преко овакве понуде? Да се разумемо: нисмо компетентни да процењујемо вредност Звезде, нити је намера овог текста да лицитирамо да ли је поменута сума адекватна имену и вредности најтрофејнијег српског клуба. Зачуђујуће је нешто друго, зашто нико ниједну озбиљну понуду, ако је она такве садржине, неће да размотри са искључиво економског аспекта и обезбеђења Звездине и Партизанове позиције или позиције неког трећег клуба, од које директно зависи њихова будућност.
Да ли је реч о томе да се на тај начин заправо штите искључиво лични интереси и отвара поље да се појединци због недостатка законске регулативе богате на шпекулативним фудбалским и спортским пословима. Пре неколико година простом математиком Звезди је понуђен рецепт како да сачува играчке вредности, али су тадашњи први људи клуба ургентно заказали састанак руководства одбранивши целу причу кроз популистичку паролу "да Звезда није за распродају, да је то народни клуб, да има милионе навијача". Да упростимо причу, ако Звезда и Партизан осећају директан уплив навијача у клупску политику, зар онда није логично да своју приврженост клубу покажу на следећи начин. Уколико би се наши водећи клубови трансформисали као акционарска или деоничарска друштва, онда би издвајањем 200.000 присталица наших најпрестижнијих клубова практично били решени сви финансијски проблеми. Издвајањем само по 100 долара на годишњем нивоу обезбедило би се 20 милиона долара за нормално функционисање клуба. На основу тога навијачи би онда могли да контролишу пословну политику – као што то чине у мадридском Реалу, Барселони. Ако друштво у целини побољша животни стандард грађана, онда је то потпуно логична и достижна цифра. Поставите себи питање коме овакав начин, или концепт, не одговара? Или још директније, да ли би водећи људи у нашим клубовима толико волели своје фотеље у њима да морају да полажу рачуне о сваком уложеном динару и да јавно увек морају да распакују пакет пословних потеза.

Доста више приче о томе како је нешто свето и недодирљиво, народно и традиционално, у земљи која је окренута ка тржишној економији и тежи ка европском моделу и начину живота у свим сферама, доста више бацања прашине у очи тамо где су и много значајнији привредни потенцијали предати домаћем и иностраном капиталу.