Обесили се после смрти сина

СРЕМСКА МИТРОВИЦА – Супружници Оливера (52) и Бранко(58) Кокар обесили су се у среду на тераси своје куће у Улици Десанке Максимовић у насељу Алеја. Учинили су то пошто су, недељу дана раније, на Новом гробљу дали четрдесетодневни помен свом јединцу Владимиру. Вест је заболела Митровчане, али их није изненадила, јер скоро да су сви претпоставили да ће то Оливера и Бранко да учине. Они су самоубиство тровањем покушали одмах пошто је Владимир преминуо. И успели би у томе да их Бранков брат Златко није пренео у болницу, где су се лекари изборили за њихов живот.

– Када су изашли из болнице понекад је изгледало да има наде да ће ипак наћи смисао живота – прича Златко Кокар, Бранков једини брат. – Али ја нисам био сигуран да ли су то били истински покушаји или су само водили рачуна о нама којима је стало до њих. Сад сам убеђен да се догађало ово друго. Дан пре самоубиства били су код мене у продавници, мало смо попричали, а кад су полазили Бранко и ја смо се изљубили. Никад то раније нисмо чинили при растанцима. У среду ујутро слао ми је поруке на мобилни, али ја сам био у Београду, на кванташкој пијаци, и нисам регистровао поруке. Хтео је да их ја нађем пошто себи одузму живот.

Прича о нестанку трочлане породице Кокар почела је 6. децембра прошле године, када је преминуо гимназијалац Владимир Кокар (18), Оливерин и Бранков једини син. Владимир је умро 17 месеци по откривању тумора лимфне жлезде. Тумор му је одстрањен и изгледало је да ће све бити добро, али болест је поново букнула. Затим је, приликом лечења добио сепсу.

– Владимир је на крају схватио да га је шчепала опасна болест, па је постављао себи и некоме горе питање: "Шта сам ја то скривио, па да плаћам таквом казном?" Са његовог дечачког становишта, а богме и ја тако мислим, нема ту реда ни правде. Он је био доброћудан и добар спортиста. У аикиду је много постигао, а да би био еластичнији у борбама бавио се паралелно, и веома успешно, гимнастиком. Пуцао је од здравља и доброте. Имао је изразит сликарски таленат, а за слике је добијао и међународна признања. Спремао се за Ликовну академију – прича Златко. – Тако златном детету, уз то једином, брат и снаја били су изузетно посвећени. У неким разговорима за време Владине болести могло се од њих чути да за њих неће бити живота ако се њему нешто догоди.

Како су говорили тако су и поступили. Владимир је преминуо 6. децембра увече, кад су били сами у кући. Само бог зна како им је било. Могло би се и наслутити из њиховог поступања: окупали су сина, обукли га и врло прорачунато узели смртоносне дозе раније припремљених лекова. Лекари који су се борили за њихов живот чудили су се њиховом излечењу након толике количине попијених лекова.

Пре него што су се ујутро 17. јануара обесили на тераси своје куће, оставили су мноштво разних порука и упутстава, како ништа иза њих не би остало нејасно и спорно. Бранко Кокар, иначе адвокат, срочио је "заједничко упутство за спровођење остављених завештања", која ће се расподелити углавном на оне које је Влада највише волео, а то су Златкова деца Владислава, Јована и Ненад, и Снежана, кћерка покојне Оливерине сестре.