Прошлост уроњена у помрчину

Не може се порећи право муфтије Муамера Зукорлића да о свему изнесе свој суд, али овај верски угледник, користећи се тим правом, себи често приграби право порицања истине, игнорисања историјских чињеница и веште манипулације јавним мишљењем.

Израз овог последњег је и „честитка“ која се поводом Дана државности Србије 15. фебруара нашла на Фејсбук профилу муфтије Зукорлића.

Подсетимо, објављена је следећа тврдња:

„Поводом 200 година од Првог српског устанка, поводом геноцида над 100.000 муслимана шехер Биограда, шехер Ужица, шехер Ваљева, шехер Ниша, шехер Каран(о)вца (данас Краљево) и шехер Сјенице од стране Карађорђа Петровића и његових хајдука – срушених 500 џамија у Смедеревском санџаку (Београдском пашалуку или данашња централна Србија) и дана државности Републике Србије 15. фебруара – ’СРЕТЕЊЕ ЗЛОЧИНАЦА’...“

У ових неколико редова истина је порекнута и фалсификована, историјске чињенице су игнорисане а статус поруке сведочи о вештој манипулацији јавношћу.

Упркос оштрим реакцијама, иако изванредан зналац моћи медија, муфтија Зукорлић је, наиме, одлучио да ћути – није саопштио да ли је порука његова или су аутори његови приврженици.

Портпарол Исламске заједнице Самир Тандур је изјавио да иза профила на коме се појавио спорни статус не стоји Зукорлић, мада је тачно да муфтија Зукорлић не доживљава Сретење као државни празник Србије.

„Ми сматрамо да је период Првог српског устанка нешто на шта треба бацити додатно светло. Историјска је чињеница да су у том периоду почињени бројни злочини над несрпским живљем. Дошло је време да без емоција разговарамо о нашој заједничкој историји. Да се историја препусти историчарима, а не да се злоупотребљава у дневнополитичке сврхе“, изјавио је Тандур медијима.

Пренео је, очито, став самог Зукорлића, став коме се наизглед ништа не може приговорити, али неке моменте треба да подвучемо.

Критичка историографија на Први српски устанак „баца додатно светло“ дуже од два столећа; јесу почињени „злочини над несрпским живљем“ али се не могу игнорисати злочини над Србима; нужни су и разговори о „нашој заједничкој историји“, а историју треба „препустити историчарима“.

Фејсбук порука је, нажалост, у пуној несагласности с наведеним и више је него ружан, чак је скаредан, доказ како се историја „злоупотребљава у дневнополитичке сврхе“.

У само неколико редака те поруке, у њеном ослонцу на кључну реч „геноцид“, дестилисано је толико неодговорних тврдњи и неистина да би их се постидео и сам барон Минхаузен.

Сва српска револуција и борба за слободу и независност, покренути под вођством Карађорђа Петровића, на Сретење 15. фебруара 1804. године, означени су као „сретење злочинаца“ и то злочинаца геноцидне врсте.

Такав став је нова илустрација чињенице да је у последњих неколико деценија реч „геноцид“, због учестале употребе, непромишљености и неодговорности, готово сведена на бесмисао. На једној страни се зато губи из вида прилично јасан садржај појма „геноцид“, а на другој страни се подстиче задовољење најприземнијих амбиција, којима је корен у скученим видицима, у манипулацији, у незајажљивим апетитима за моћ, у разорном слепилу дневне политике. У коначници све то води управо порицању истине о геноциду.

Пошто је истина тада мање важна од лањског снега, дабоме да се на прошлост не може „бацати додатно светло“, нити се може разговарати о „заједничкој прошлости“, нити се историја може „препустити историчарима“.

Управо супротно, истина се кастрира, „дневнополитичком злоупотребом“ претвара у своју супротност, а протекла времена и догађаји урањају у помрчину.

Не виде се, онда, ни векови насилног верског преобраћања и сатирања православних Срба, разарање њихових споменика и традиције.

Заборавља се на основни закон Отоманске царевине, Коран-ал-Рају, који је прокламовао други Мухамедов калиф Омар ибн ал Хатар, пошто је претходно савладао Персијанце 637. године а онда освојио и Египат, Сирију и Палестину.

Овом прокламацијом Омар II је хришћанима и Јеврејима у освојеним земљама забранио градњу манастира и цркава и обнављање храмова, забранио им је куповину земље, имања и кућа, спорења пред судовима, јахање оседланог коња, ношење сабље или неког другог оружја, продају вина или држање винограда, урезивање имена на печате, ношење крста или Библије, гласан говор у кући (прописао је шапутање), а гробља неверника муслимани су могли да преору и засеју.

Законик Омара II био је замишљен као свеобухватно и најјаче оружје у преобраћању Јевреја и хришћана у ислам. Представљао је основу турске владавине у Босни и Херцеговини све до 1787. године.

Србија предвођена Карађорђем устала је против такве владавине на Сретење, 15. фебруара 1804. године.

--------------------------------------------------------------------------

Ста­нов­ни­штво и џа­ми­је

У пла­ну Бе­о­гра­да ко­ји је 1789. из­ра­дио аустриј­ски пот­по­руч­ник Бруш, уцр­та­но је 15 џа­ми­ја (не и чу­ве­на Ба­тал џа­ми­ја). Аб­ду­лах Та­лун­џић за­кљу­чу­је да се тај број џа­ми­ја одр­жао и до Пр­вог срп­ског срп­ског устан­ка, то­ком ко­га су мно­ге стра­да­ле, што је по­твр­дио и Јо­а­ким Ву­јић, по­сле по­се­те Бе­о­гра­ду 1826. го­ди­не.

Кри­тич­ки исто­ри­о­граф­ски из­во­ри на­во­де да је пре Пр­вог срп­ског устан­ка у бе­о­град­ском па­ша­лу­ку жи­ве­ло укуп­но до 400.000 ста­нов­ни­ка, од че­га и око 20.000 „бо­сан­ских Сло­ве­на, срп­ског је­зи­ка и му­сли­ман­ске ве­ре“, ка­ко је то за­кљу­чио бри­тан­ски исто­ри­чар Сте­ван К. Па­вло­вић. Овим по­дат­ком ни­су об­у­хва­ће­ни при­пад­ни­ци тур­ских гар­ни­зо­на.

Благо поступање

У једном историјском документу из времена Првог српског устанка, барон Дибич наводи:

„Сељачки сталеж у Србији ужива висок ступањ самосталности; нема робова (кметова), па ни заробљених Турака, с којима се овде поступа врло благо и добро“.

Трандафил Дука је писао:

„Кад Срби добише Београд, бег Ђорђе указа Турцима крајње човекољубље. Он је указао милосрђе не само паши него свим тим ђаволима. Осим што је одредио да се сваки дан у бога дели сиротињи хлебац, постаро се и земљу да обделавају за будућност. Заповедио је да даду Турцима триста волова...“

Ужасна слика

О ономе што се догодило у Србији после пропасти Карађорђевог устанка, пошто се зелена застава поново завијорила на Калемегдану 5. октобра 1813. године, сведочи Ибрахим Манзур ефендија:

„Једва се доиста може веровати колико су много рогате марве и оваца имали Срби, и колико смо им поотимали. Путови по Босни крчали су од стоке и од робова из Србије што су у Босну терани... Имали смо обичај да се склањамо с главног пута, да бисмо обишли ужасну слику неколико стотина мртвих телеса, обешених или на кољу натакнутих, или на комаде исечених, којима остатке пси глодаху. Тога ради смо се склањали по добру четврт миље у страну, јер је толико требало да се избегне смрад који задавају те лешине“.