Како направити „добру” бомбу

Техеран је свечано саопштио да су прве шипке нуклеарног горива домаће производње стављене у реакторски суд атомске електране. Истовремено, Вашингтон је позитивно оценио најновије писмо у којем Иран нуди наставак преговора о свом нуклеарном програму, док Израел упозорава да ће нуклеарне амбиције Ирана неминовно пробудити исте такве амбиције других блискоисточних држава, пре свега Саудијске Арабије и Египта. Израелски политичари наглашавају како „време истиче да се Техеран заустави на путу до атомске бомбе”, Американци још оклевају, а Иранци упорно демантују да раде на производњи нуклеарног оружја.

Случај Ирана показује, заправо, да су сви досадашњи покушају Запада да спречи ширење нуклеарног оружја, полазећи од премисе да би комбинација тајности, контроле извоза и инспекција цивилних нуклеарних реактора могла да осујети потенцијалне власнике атомског оружја у свету, претрпели неуспех и свет је данас на прагу много опасније ере нуклеарне пролиферације.

Северна Кореја је школски пример како једна земља може да избегне међународну контролу у процесу овладавања производњом нуклеарног оружја, и све то без много помоћи са стране. Јер, првенствени циљ режима контроле, утврђен први пут још педесетих година прошлог века, састојао се у томе да се земљама у развоју дозволи поседовање нуклеарних електрана, али и не да се нуспроизводи из тих електрана користе за прављење атомског оружја.

Као резултат тога сви напори Међународне агенције за атомску енергију (ИАЕА) у правцу инспекције и посматрања били су посвећени контроли уранијумског горива које се користи у нуклеарним електранама и отпаду са плутонијумом које оне производе.

Инспектори ИАЕА су стављали пломбе на реакторски суд електране након што се он напуни горивом, или су постављали камере за осматрање базена за хлађење у којима се држе шипке горивог елемента реактора након што се уклоне из њега.

Режимом контроле ИАЕА није предвидела да би чак и технолошки примитивније државе, као што је била Северна Кореја, уместо да покушају да нуклеарне сировине добијене из атомских електрана употребе за производњу атомског оружја, једноставно могле да створе сопствену нуклеарну инфраструктуру независну од електрана, да само репродукују пројекат „Менхетн”. Односно да не „преотимају” операције цивилног нуклеарног реактора, већ да изграде комплекс намењен за производњу бомбе. Што значи да је дугогодишњи режим контроле који је спроводила ИАЕА био тоталани промашај.

На примеру Ирана, ИАЕА се дуго бавила нуклеарним електранама у развоју, док је Техеран истовремено главну војну нуклеарну инфраструктуру сместио дубоко под земљу.

Истина, пре двадесетак година ИАЕА је променила политику контроле у смислу да има право да врши инспекцију непријављених објеката у земљама са којима има споразум, или су прихватиле контролу у пуном обиму, не најављујући унапред који ће то објекти бити. Но, Техеран до сада и није увек у потпуности излазио у сусрет свим жељама ИАЕА да врши инспекције свих иранских објеката.

Мислим да Иран не иде на опцију производње нуклеарног оружја везану за атомске централе, јер покушај да сеплутонијум добије из енергетског реактора суочен је са великим бројем техничких препрека. Гориво у енергетском реактору остаје дуго у језгру да би се максимално остварила производња енергије и оно због тога постаје веома радиоактивно и тешко за руковање. Гориво затим мора да се прерађује путем даљинске контроле и иза дебелог штита. Дуготрајно зрачење доводи до нежељених нуклеарних реакција, што додатно компликује посао произвођачима бомбе.

Када неутрони произведени у нуклеарном реактору „нападну” уранијум 238, он се претвара у плутонијум 239 и скоро да имате бомбу. Мали је „проблемчић” што тај плутонијум 239 може да привуче већи број неутрона и онда добијамо плутонијум 240 и плутонијум 241. Ти су изотопи не само високорадиоактивни већ су склони и спонтаној нуклеарној фисији, што све може да доведе до тога да нуклеарна ланчана реакција бомбе почне делић секунде раније, што је могућа катастрофа.

Дакле, за Иран је сада већа дилема и проблем како направити „добру, квалитетну, атомску бомбу”, а не како је уопште направити. Лакоћа са којом се данас долази до технологије неопходне за обогаћивање уранијума, или прераду плутонијума, јесте права ноћна мора за стручњаке из ИАЕА.

Када нека земља стекне способност да производи сопствени високообогаћени уранијум или плутонијум, никакав режим контроле или инспекције нема више велики значај. Потребно је свега неколико недеља да би се од плутонијума из контролисаног, или неконтролисаног складишта, направила нуклеарна бомба.

Добре намере у време мира могу да трају годинама, плутонијум траје вечно. Посебно у форми која се користи за атомску бомбу...