Осуђеници и притвореници под државном капом

Спекулације, које су се после бекства Сретка Калинића и Жељка Миловановића појавиле у јавности, да би најокорелији криминалци вишедеценијске казне могли да издржавају у приватним затворима у Србији – падају у воду. Оваква идеја, како за „Политику“ каже Слободан Хомен, државни секретар у Министарству правде, нити је у плану, нити је реална.

– Установе за извршење кривичних санкција, у које убрајамо и класичне затворе и притворе, затим установе за малолетнике и оне у којима жене издржавају казну, представљају објекте од највећег безбедносног ризика, па је једино могуће да држава руководи њима. У заводима се не издржавају само казне, већ се и саслушавају затвореници, било у својству сведока или осумњичених за нека кривична дела. Тим пре је незамисливо да се такви објекти налазе у приватном власништву. Такође је немогуће замислити да припадници Службе обезбеђења које запошљава Министарство правде и полиција чувају лица у приватним објектима, а још је мање замисливо да обезбеђење притвореника и затвореника буде поверено обезбеђењу које не запошљава држава – наводи Хомен за „Политику“.

Имајући у виду све наведено, али и чињеницу да државу једно притворено или осуђено лице дневно „кошта“ 15 евра, државни секретар сматра да „апсолутно није време да се о српским затворима говори као о могућем приватном бизнису“.

– Има много више бољих сектора који вапе за приватним инвестицијама – наводи Хомен и подсећа да у Србији има 29 установа у којима се извршавају кривичне санкције, да је у њима тренутно 11.300 притвореника и осуђеника.

– Тачно је да су капацитети српских затвора мали и да у њима има много више лица него што то прописују европски стандарди. Због тога је отворен Казнено-поправни завод „Београд“ у Падинској скели у који ће бити смештено око 500 осуђеника, а у плану је отварање окружних затвора у Панчеву и Крагујевцу, као и изградња затвора у Медвеђи, као једног од најважнијих стратешких државних објеката – објашњава државни секретар у Министарству правде.

И док се у Србији и земљама у региону не размишља о приватним затворима, у Америци је овај бизнис и те како распрострањен. Америчка држава Аризона, како је недавно објавио „Њујорк тајмс“, расписала је тендер за приватизацију девет од укупно десет својих затворских комплекса, у којима је тренутно око 40.000 лица на издржавању казне.

Аризона се, како је известио „Њујорк тајмс“, на овај потез одлучила због ситуације која је слична и у осталих 49 сједињених америчких држава – буџетске стиске, у којој је ставка одржавања затвора значајна.

Према условима тендера, учесници, приватне затворске компаније, треба да положе

100 милиона долара како би добиле право да воде један или више (па чак и свих девет) затвора који се приватизују.

С обзиром на то да су федерални затвори пренатрпани (попуњеност им је 137 одсто), савезна држава се латила онога што федералне јединице одавно примењују – део посла поверила је приватницима.

Приватници, да би се сачувала законска форма, затворе које граде номинално преносе у власништво државе, али у својим рукама задржавају право управљања њима, дакле бригу о чувању, исхрани, здрављу и рехабилитацији затвореника.

-----------------------------------------------------------------

Историја приватних затвора

Приватни затвори део су америчке историје, па на неки начин и традиције. Први је отворен још 1852. године, а овај посао нарочито је био уносан после Грађанског рата, када су робијаши масовно коришћени као робље на обнови порушених зграда и на фармама. У новије доба, поново је процветао током осамдесетих година прошлог века, када је идеологија председника Роналда Регана по којој је „држава проблем, а не решење“, дала подстицај за приватизацију свега што се до тада сматрало да мора да буде у државној надлежности.

Током деведесетих је дошло до стагнације, али је нови подстрек „затворском капитализму“ дао је оштар курс Џорџа Буша против илегалних имиграната, после 11. септембра 2001. године, када је Америка повела „рат против терора“. Број „федералних“ затвореника, у које спадају и несрећници који су у Америку похрлили „трбухом за крухом“, без виза, од почетка новог миленијума је због тога више него удвостручен – са око 15.000 колико их је било 2000. године на близу 33.000 колико их је данас.

Тврдње бившег судије

Некадашњи судија тадашњег Окружног суда у Београду Мирослав Тодоровић је 2000. године јавно изнео тврдњу да у Србији постоји десетак приватних затвора. Он је тада рекао да су се овакви типови затвора „одавно одомаћили на нашем тлу“ и да су „градитељи и власници тих својеврсних казамата новобогаташи који су се обогатили зеленашењем, као и агенције за утеривање дугова“.

Он је додао да у тим затворима „чаме и скапавају и грађани са списка несталих лица”, а потом прецизирао да је, као судија, лично упознао неколико грађана који су прошли кроз приватне затворе.

Тадашњи представници Министарства правде и полиције тврдили су да немају никаква сазнања о приватним затворима.