Андреа Арсовић прошла преко трња до звезда

Бронзану медаљу на Шампионату Европе у финском месту Виерумаки, Београђанка Андреа Арсовић (24 године) репрезентативка Партизана освојила је у стилу „кроз трње до звезда“. Одгађала је веома тежак меч од 40 дијабола, потом је морала да прође чистилиште звано распуцавање за финале са пет дијабола на децималу, јер је са још четири такмичарке имала 397 кругова, да би у трећем кругу пакла морала да се ухвати у коштац са седам веома мотивисаних ривалки међу њима и са Немицом Соњом Фајлшифтер светском и европском шампионком и Чехињом Катарином Емонс, олимпијском победницом и такође светском првакињом!

Како сте доживели и проживели ваша три изласка на ватрену линију у истом дану?

- Одавно нисам имала тако лош ритам у основном делу. Једва сам га привела крају и, иако сам била незадовољна резултатом јер сам на свим такмичењима и приремама много сигурније и боље гађала, била сам срећна што сам добила прилику да распуцавам за финале. Резултати финалисткиња су били високи, један 399, три по 398 и за преостала три места конкурисало је нас пет са по 397 кругова.Дуго смо чекале да почнемо распуцавање, то ме је доста уморило, потом смо без предаха, али уз пресвлачење и поново облачење опреме, отишле у дворану за плеј оф и била сам доста уморна.

Да ли вас је оптерећивало то што сте европска шамионка из Меракера 2010. и да се од вас очекује медаља?

- Волим стрељаштво, волим и да да се такмичим и свако првенство је нова прилика за добар резултат итрофеј. Не намећем себи обавезу да увек у томе морам да успем, јер то може да доведе до оне лоше треме. Увек имам позитивну трему, догодило ми се то и у овом финалу, јер сам три последња метка опалила под притиском.Мој ритамје брз, испаљујем хитац на „прву слику“ јер знам да ако мало дуже нишаним почиње да се јавља негативна трема и то је погубно. Практично, ако ухватим добар ритам, тада ми је он исти и у мечу и у финалу. У овом плеј офу сам увек прва опалила, знала сам да ће бити добро јер ми је до седмог хицапушка „стајала“, потом је мало почела да „ради“, али се све добро завршило. Само је шампионка Фајлшифтерова имала бољу финалну серију од мене, моја је била боља од серије Катарине Емонс, али је она имал круг више пре финала.

У финалу честоподигнете пушку и нишаните између хитаца?

- Док спикер чита резултате, има доста времена и јага користим да нешто радим, да не размишљам о другим стварима. Раније сам била сујеверна, имала сам мале ритуале, као на пример да увек истом руком пуним пушку. Сада сам то потпуно избацила, схватила сам да ме оптерећујуи скрећу ми пажњу у погрешном правцу. Једино што је остало је да уочи меча слушам музику. Нисам пробирач, све волим, али сам последњих година за тренутке пре самог такмичења увек бирала „хаус“.

Ко вам је био први тренер?

- Са серијске пушке прешла сам на стандардну 2002. и тренер ми је био Јанош Јухас који је дошао из Новог Сада, где је између остолих тренирао Сању Ивошев, Аранку Биндер, Немању Миросављева... Када је 2008. отишао у пензију, запала сам у кризу, можда и највећу у каријери. Питала сам се како ћу без њега, да ли уопште могу да наставим да гађам. Потом сам схватила да Нови Сад није преко света и да увек могу да затражим његову помоћ и савет, а да остало зависи од мене, као и да живот иде даље. После сам наставила да радим са Драганом Доневићем, који је у време мог доласка у Партизан био такмичар. Успоставили смо одличан одностренер – стрелац и мислим да су ови моји резултати плод наше изванредне сарадње и разумевања. Доста значи и то што је био стрелац и што зна и из тог угла са чиме могу да се суочим.

Стеван Плетикосић се нашалио да вама прија хладно време, јер сте и у леденом Меракеру пре две године заблистали?

- Тачно је, мени је ова темпратура одговарала. Пријатно сам се осећала у стрелишту. Више волим овакве услове него лети када вам испод кожне јакне лију потоци зноја. Чак ми и хладно стрелиштена припремама у Новом Садуније сметело.

Ваша омиљена „цимерка“ је Бобана Величковић?

- Од како смо заједно у репрезентацији, заједно смо и у соби. Не бих је мењала ни за шта на свету! Били смо у Меракеру 2010. у „златној соби“, јер је и она освојила сениорску европску титулу ваздушним пиштољем.

Сребрну медаљу освојили сте у Виерумакију као члан екипе?

- На приремама смо имале све три јако добре резултате каои на неколико контролних такмичења. Драгана Тодоровић је имала проблема са пушком и једино нас је то плашило јер то може да буде огромно оптерећење за стрелца. Биле смо у кругу кандидата за медаље, али требало је да се уклопи доста ствари. На срећу, гађале смо уједначено, три резултатасу у два круга разлике и лако је могло да се догоди да освојимо и злато. Недостајала су два круга. Обориле смо и државни рекорд. Ивана је имала један од лошијих резултата ове сезоне, са њеним нормалним пуцањем биле бисмо и шампионке Европе. Међутим, и ово је сјајно, та медаља ме је „подигла“ да издржим све муке до финала. Ми смо једна од најмлађих екипау свету, ја имам 24, Ивана 22, а Драгана 20 година! Није лепо говорити о годинама других дама, али три Немице имају 99 година, ми 66! Још ћемоми Немицама правити проблеме... У репрезентацији је сјајна атмосфера, много томе доприноси и тенер Мира Максимовић.

Каква је улога породице у спорту?

- Не би било мојих медаља без њихове подршке. Сваки мој успех је и њихов, маме Марине, тате Андрије и посебно млађе сетре Анђеле, која је стрелац, али пиштољем у Партизану. Тренирала је четири године пушком, а после су је „заразили“за пиштољ Јасна Шекарић, Зоранаи Јелена Аруновић и Андрија Златић, са којима се, иначе, дружим. Партизан није имао пиштољ, па смо позајмили од Црвене звездеза њу. Уме да ме провоцираи код куће и на тренингу, толико да ме изведе из такта. После схватим да је и то добро да се навикнеш да није све идеално и по твоме.У Финску ми је пре меча послала неколико шашавих телефонских порука у којима ми прети да ће ми закључати врата и да неће да ме пусти у кућу ако се не вратим са „ђинђувом око врата“.

Шта вам је омиљенија дисциплина, ваздушна или МК пушка?

- Боље резултате имам ваздушном пушком, али искрено више волим да гађам МК пушком. Имала сам до прошле године велике проблеме да се наместим у лежећи став и то ме је мало одбијало од обе дисциплине, 60 метака лежећи и тростава 3 пута 20 метака. Покушавали су да ми помогну и тренери и стрелци, међу њима и Стеван Плетикосић који је светски рекордер у 60 метака лежећи, али није вредело. Тек на припремама у Сиднеју пред серију Светских купова у пролеће 2011,сама сам открила где грешим, почела да подижем ниво резултата и тако поново заволела МК пушку. Тако сам и олимпијску норму освојила МК пушком тростав шестим местом прошле године на Светском купу у Форт Бенингу.

Све сте подредили Олимпијским играма у Лондону?

- Чим сам лане испунила олимпијску норму, неке обавезе су стављене у други план. На Спортској академији ми је остало још неколико испита и доћи ће на ред када прођу олимпијски изазови. Мени одговара овај програм који је осмислио Драган Доневић у сарадњи са в. д. селектора Гораном Максимовићем. Ићи ћемо у марту у Кувајт на припреме и учестваваћемо и на Отвореном првенству Кувајта, потом се планирају и припреме пред светске куповеи, наравно завршне пре олимпијских игара. Знам шта ме чека и колико морам да будем спремна. У Лондону ће бити таква конкуренција да ће овај мој пут до финала и бронзе у Виерумакију, за онајна олимпијским играма, бити као да је био посут цвећем.