Мале велике разлике

Генетичари су протеклих дана изјавили да је човеков "наследни отисак" (ДНК) разноврснији него што се претпостављало. Затим су обелоданили да морски јеж има нешто мање гена од човека, а да се шимпанзо – најближи преживели (еволуциони) сродник – више од нас разликује (некад се говорило, највише, један и по до два одсто). У међувремену је клонирање кренуло новим, код нас мало познатим колосеком, изгледа јединим који обећава.

Много новости за новинску причу, у чије смо тумачење укључили проф. др Владимира Глишина, који је – како ће испасти – у нека збивања лично умешан.

• Може ли се рећи да је ово сазнање неочекивано?

– Да, то је један од неочекиваних резултата. Живо се сећам краја јуна 2000. године у Вудс Холу (САД), у којем смо обележавали 80. годину рођења мог професора Пола Дотија. Управо истог дана су у Белој кући Френсис Колинс (државни сектор!), под државним покровитељством, и Крејг Вентер, из приватне компаније, са председником Билом Клинтоном свечано објавили да је урађена секвенца хуманог генома ("прочитан"). У првој верзији објављено је да је било знатних разлика у исходу! Сви смо се питали откуда! Шалећи се на тај рачун, здушно смо закључили да је Френсис Колинс, једноставно речено, омануо! Међутим, после шест година видимо да су и један и други били у праву! Како је то могуће? Управо објављени научни рад показује да појединачне разлике између нас двојице или, чак, између мене и мог детета, могу бити у 360 мегабаза или, отприлике, 12 одсто генома! Дакле, очигледно су секвенцирали ДНК два различита човека.

• Да ли сте се изненадили када је ових дана саопштено да смо веома блиски морском јежу? Шта то, у ствари, значи

– Давно се нисам толико обрадовао: на насловној страни часописа "Наука" (Science) освануо је крупан наслов "Величанствени морски јеж", што је значило да му је геном секвенциран. Сасвим случајно, моја прва и непревазиђена научна љубав! Радећи на Универзитету Харвард преко викенда сам с породицом ишао на камповање, обично близу Вудс Хола, чувене маринске лабораторије, око 120 километра од Бостона. Једне недеље срео сам професора Џејмса Иберта, кога сам знао по чувењу, а он ми је – видевши да радознало посматрам морске животиње у оближњим стакленим базенима – понудио да изучавам морске јежеве! На лицу места ми је показао како се оплођују и готово наредбодавно рекао: ујутру ћу вам неколико спаковати! Уручио ми је књигу и морску со. Када сам се вратио, почео сам да изучавам молекуларну ембриологију морског јежа. По повратку у Београд затекао сам, сада покојног, професора Звонка Дамјановића како приводи крају отварање лабораторије у Заводу за биологију мора у Котору. Придружио сам се пуним срцем. Убрзо сам добио научни пројекат Националног института за здравље и поново боравио у САД. Вративши се опремио сам лабораторију и наставио да проучавам морске јежеве, због којих сам, чак, саградио кућу у Котору!

Читајући недавно резултате утврдио сам да је морски јеж величанствен биолошки узорак. Мала животиња пуна бодљи, која се храни алгама, слично човеку има око 23.000 гена, иако јој је геном само четвртина људског! И један и други су имали заједничког претка пре око 540 милиона година, а данас 7.000 заједничких гена (за Паркинсонову, Алцхајмерову, Хантигтонову болест, мишићну дистрофију итд.)! Друго изненађење: иако је бодљикаво створење без очију, носа и ушију, носи гене који су у току еволуције укључени у чула вида, слуха и мириса. Изненађењу никад краја: утврђено је да има око 20 пута више гена за имуни систем од нас! Узмемо ли да живи и до 100 година, није ни чудо. За усмеравање (регулација) једног јединог гена у ћелијама које облажу "црево" учествује 14 протеина везаних за 50 места у ДНК! Шта још очекивати од "величанственог морског јежа"?

• Насупрот томе, обзнањено је да се више разликујемо од најближих живих сродника – шимпанзи?

– После свега није чудно да нисмо сасвим сигурни како да опишемо, што се геномике тиче, у чему је суштинска разлика између шимпанза и човека. Сложено за разумевање, зар не?

• Ни до данас није расветљена улога тзв. ДНК отпада. Која је претпоставка најуверљивија?

– Катарина Полард и Дејвид Хауслер су проучили 202 дела генома шимпанза, миша, пацова и човека који су се највише променили (highly accelerated regions, HAR) и, дабоме, упоредили их са онима који су се најмање мењали. Дошли су до изненађујућег открића: највећа разлика између шимпанза и човека није у нашим протеинима него у начину како их користимо. Управо се ХАР делови налазе близу гена који регулишу раст и развиће. Најдраматичнија разлика је била код тзв. ХАР1, одговорног за синтезу једне РНК, а она усмерава развиће мозга! Истовремено знамо да је, отприлике, 40 одсто генома укључено у синтезу тзв. регулаторних РНК и да не представља, како се донедавно веровало, "отпад ДНК".

• Клонирање је, изгледа, забасало у ћорсокак. Чему може, свакако, да користи? Где се скрива непремостива препрека?

– Радије ћу цитирати Остина Смита са Универзитета Кембриџ, водећег истраживача матичних ћелија, који јасно и гласно каже да користи од клонирања човека за лечење никада неће довести до успеха. Изјаве да ће се клонирањем добити матичне ћелије имунолошки компатибилне с даваоцем соматских једара једноставно не стоје! Овакве тврдње или, боље речено, халабука, увек су долазиле од "стручњака", лекара или ветеринара, који мало или нимало знају суштину молекуларног развића организма. Епигенетика (један од начина генске регулације током развића) није узимана у обзир. А управо неповратно (иреверзибилно) епигенетско искључивање серија гена, специфично за ћелије сваког органа у нашем телу, представља главну препреку терапеутском клонирању!

Остин Смит је, управо, именован за директора "Велкам траст центра" за изучавање матичних ћелија; до сада је био водећи истраживач у истоименом институту на Единбуршком универзитету у којем је клонирана овца Доли. Он ће своје и знање других и огроман новац усмерити, уместо у матичне ћелије заметка (ембрионалне), у матичне ћелије одраслих јединки (адултне), које имају вишеструке предности! Прво и најважније: властите ћелије леченог не подлежу имунолошком одбацивању. Друго: поступак усмеравања матичних ћелија ка диференцирању у епрувети у ма које ткиво достигао је савршенство – све што одликује матичне ембрионалне ћелије, како се веровало, сада важи за адултне из сржи костију, корена длаке или коже!

Недавно су истраживачи открили да неуронске матичне ћелије, када се убризгају оболелом од рака, теже да се окупљају око метастазираних ћелија. Ако је тако, близу памети је да се оне додатно измене (генетичко инжењерство) убацивањем гена чији ће ензим на лицу места неки процитистатик претворити у цитостатик и тако се заобиђу уобичајене штетне последице оваквих лекова који, осим канцерозних, убијају здраве ћелије!