Први председник по вољи народа

Берлин – Одлука о новом председнику Савезне Републике Немачке практично је донесена: Јоахим Гаук, 73-годишњи евангелистички пастор из Роштока, у бившем ДДР-у, заједнички је кандидат владајуће коалиције, опозиционих социјалдемократа и Зелених. Вест је саопштила канцеларка Ангела Меркел у ноћи између недеље и понедељка, а пренеле су агенције.

„Нема сумње да ће Гаук постати једанаести послератни председник Немачке”, истичу немачки медији, указујући на однос снага у Савезној скупштини, сазиву савезних и покрајинских посланика, који гласањем одлучује о председнику – 1.100 од 1.240 места резервисано је за Демохришћанску и Хришћанско-социјалну унију (ЦДУ/ЦСУ) и либерале (ФДП) у владајућој коалицији, односно за опозициону Социјалдемократску партију (СПД) и за Зелене.

Гаук је стекао популарност као бивши борац за људска права у ДДР-у, а после уједињења две Немачке био је опуномоћеник владе за документацију Штазија. Због упорности у процесу такозване лустрације добио је надимак „немачко-немачки Симон Визентал”.

Председник немачког парламента Морберт Ламерт изјавио је синоћ да је за 18. март заказана седница на којем ће бити изабран нови шеф државе.Гласање ће, како се очекује, бити формалност јер су владајуће странке и опозиција већ постигле договор да заједнички номинују на ту функцију Јоахима Гаука.

***

„Лично сам убеђена да ће Немачка добити председника какав јој је потребан”, рекла је Меркелова обративши се Гауку, додавши да им је упркос многобројним разликама „заједничко стремљење ка (демократским) слободама”.

Испружену руку Гауку медији су описали као признање – победнику. Меркелова је до последњег тренутка покушавала да спречи именовање Гаука, али када је лидер либерала Филип Реслер саопштио да ће ФДП подржати Гаука, било је јасно да демохришћани више немају већину у бирачком телу.

Именовање Гаука сматра се првим великим поразом канцеларке, али само једном у низу новина, гледано из немачког угла. Први пут после краја Другог светског рата, на чело државе стаће страначки неопредељена личност. Такође први пут, државу ће предводити два политичара из бившег ДДР-а: Јоахим Гаук као председник и Ангела Меркел као канцеларка. Први пут, на чело Немачке стаће личност позната и омиљена у народу. Резултати анализа показали су да би Немци већински гласали за Гаука, између 54 и 57 одсто, уколико би одлука била препуштена бирачима.

„За разлику од већине претходника, познатих посланичкој већини која их је бирала, Гаук је био популаран и пре него што је прихватио кандидатуру”, истиче „Зидојче цајтунг”.

Популарност Гаука темељи се на угледу који ужива као човек из народа. По опредељењу сврстан у либералне десничаре, Гаук, међутим, уме да поларише популистичким изјавама и иступима. „Зидојче цајтунг” је подсетио на Гаукове провокације, којим је у народу стекао додатну популарност, али је изгубио на престижу истинског демократе. У јеку кампање против шефа „Бундесбанке” Тила Саразина, вођене због националистичких испада против досељеника турског порекла, „крунисаних” књигом „Немачка (сама себе) укида”, Гаук је охрабрио критикованог да истраје у апелима за очување националне свести.

У расправама о подрезивању социјалних права Гаук је апеловао на странце који користе социјалне услуге, али и на бројне незапослене да сами реше проблеме, уместо да падају на терет држави. Похвалио је одредбе закона о смањивању социјалних давања, којима се, примера ради, дугорочно незапосленима налаже да продајом већег и куповином мањег стана финансирају своје преживљавање, а да право на помоћ стичу тек када потроше профит од препродаје.

Проблематично је и постављање будућег шефа државе према земљама у којима су на власти комунисти или реформисани левичари. Гаук, један од покретача Прашке иницијативе, којом се поистовећују злочини комунистичких режима, пре свега у бившем СССР-у, са злочинима Хитлерових џелата. Аналитичари су пребацили Гауку да има трауму изазвану губитком оца: бившег капетана Хитлерове морнарице и члана нацистичке НСДАП, којег је британска тајна служба „преобратила”, после Другог светског рата, у агента отпора (потенцијалном походу СССР-а на западну Европу). Осуђен је као шпијун на принудни рад у Сибиру, одакле се није вратио.