Добротвор из Престона

Пензионисани рачуновођа и консултант малих предузећа викендом одлази у протестантску цркву, навија за Престон, али не припада касти оданих фудбалских фанатика који божанствима сматрају Лампарда, Џерарда, Рунија или Овена. У локалном парламенту лобира за своје конзервативце. То су пензионерски дани шездесеттрогодишњег Џефа Димака који ужива у сакупљању поштанских марака.

Наизглед, Џеф је обичан Енглез који спокојно уређује врт своје породичне куће у најлепшем делу Престона, четрдесет километара северно од Манчестера. Али, осим његових ретких пријатеља, мало ко зна да је овај скромни човек српски добротвор. Џеф не тражи помпу, камере, пажњу медија и наклоност или осуду штампе. Чак га и Србија не познаје, нити одаје дужну пажњу пензионеру с магловитог острва који годинама помаже три српске породице са Косова и Метохије које су остале без очева.

Први пут ове године пожелео је да посети Косово, да се увери у приче које је слушао. Ушао је у аутобус који је путовао ка Великој Хочи, сео на седиште иза возача и без речи, током исцрпљујућег путовања, посматрао пејзаже земље коју је упознао током 1999. године, када је гледао извештаје Би-Би-Сија и Скаја.

– Нисам веровао у званичну верзију "Милосрдног анђела". Отишао сам до православне цркве Свети Сава у Лондону и понудио своју помоћ. Српски свештеници су ме упутили на Млађана Ђорђевића, председника хуманитарне и невладине организације "Наша Србија". Повезао сам се с њим и одлучио да финансијски помогнем три породице које су напустиле Косово. То су мајке с децом чији су мужеви убијени. Једна породица, с три кћери, које су почеле да раде, недавно се осамосталила и сада помажем само две породице – каже Енглез.

Свака три месеца он шаље новац породицама Перенић и Лазић које живе у околини Београда.

– Не могу да им помогнем тако да им променим живот. То нису велике донације. Али, верујем да им је живот бар мало лепши и лакши.

Један од младића, који је ушао у пунолетство, замолио је недавно Џефа да му помогне и уведе га у Британију.

Док прича о свом хуманитарном раду, Џеф се понаша као да разговара о вођењу малих фирми за које је деценијама водио књиге. Пронашао је три фамилије на Балкану, јер је био изнервиран неправдом. Финансира их шест година у далекој, непознатој и за многе опасној земљи за коју је чуо док је Звезда владала континентом. Филантроп је. Да, па шта. О томе понекад прозбори на породичним ручковима у Престону, када се окупљају његови синови Филип, маркетиншки експерт за азијску штампу, кћерка Стефани, која ради у Паризу као секретарица, и кћерка Лора, фризерка из Њукастла.

Једном годишње посећује своје штићенике, попију кафу у малим, неугледним, изнајмљеним становима, а затим се враћа у Престон, где се посвећује свакодневним, рутинским обавезама.

Аутобус се приближава граници са Косовом. Косовска полиција на прелазу тражи његов пасош. Џеф не може да замисли да на путу Манчестер – Лондон међународне снаге поставе контролни пункт. За њега је нестварно да почетком 21. века у сувереној европској земљи војници УН одређују правила игре, а сецесионисти легитимишу грађане.

– Жао ми је што уједињена Европа то не жели да разуме. Жалим, такође, што моја влада у Лондону нема више разумевања за Србе – кратко каже Енглез, а затим пажљиво осматра албанска села, споменике погинулих војника ОВК, албанске заставе, ауто-отпаде, билборде који рекламирају стране банке, аутомобиле на лизинг, веш-машине и шпорете "Горења"...

Велика Хоча обавијена је маглом и невидљивим зидом. Џеф осећа ту брану између Албанаца и Срба. Посматра децу која играју кошарку у основној школи. Слуша свештенике који причају о средњовековним фрескама, иконама и производњи вина у срцу Метохије, легенде о витезовима, биткама и победама.

– Збуњен сам. Енглеска је тако зелена, српске енклаве су тако мрачне. Много ми је жао ових људи. Жао ми је деце. Заиста не могу да разумем како могу да одрастају окружени борбеним возилима и војницима који причају неразумљивим језиком и држе пушке уперене на готовс. Како је могуће да ови малишани не могу да седну у аутобус и одвезу се у град, да поједу колаче у посластичарници, а да затим у биоскопу погледају неки леп филм.

У православној цркви и манастиру у селу Зочиште, који је опасан јаким снагама Кфора, Џеф разговара са петорицом монаха:

– Дубоко верујем у чуда хришћанства. Док слушам приче монаха који се моле Христу, док слушам како су се овде молили више од 600 година, осећам чудо. Зато сам спокојан. Моја шестогодишња мисија има смисла.

У Великој Хочи отвара се реновирани Дом културе. Активисти Народне канцеларије деле пакетиће, деца певају песме о Косову које никада неће напустити. Почињу да певају "Боже правде". Цела варошица, сабијена у свеже окречену салу, која подсећа на доба невиности провинцијских свечаности из доба старе Југославије, хорски наставља да прати дечје гласове.

Две лепе глумице из Београда обећавају људима да никада неће заборавити ово магловито подне, младићи одлазе у кафиће и препуштају се доколици у заборављеној енклави, распредају бучно о изборима, о Борису, Воји и Томи, Ахтисарију и Бушу, куну се у браћу Русе и великог Владимира, а тихи Енглез, у годинама када се очекује да највећи изазов за њега буде одлазак на сајам филателије у Манчестер, посматра призоре које је тешко рационално тумачити. Први пут се насмејао:

– Када би се Енглези нашли у вашој ситуацији, не би остали нормални ни три дана.