Тривијално рачуноводство

„Међународна ситуација се заоштрава”, чувена је реченица из филма Петера Бача „Крунски сведок” чија је порука јасна: када се по свету „заоштрава”, није време да се код куће таласа.

Тако je и у Србији. Сведоци смо да се о фискалној реформи сада све чешће и агресивније говори као о искључиво стручном, експертском економском питању – које у временима кризе треба да буде ослобођено наводно непожељног и негативног вредносног и социјалног набоја.

У оптицају је некаква већ заокружена фискална реформа која само, гле чуда, чека нову владу да је усвоји. А можда би, по њеним ауторима, било најбоље да се неодложно усвоји већ сада. Некако испод жита.

О чему се ради? У медијима и од стране свакојаких убеђивача, проблем буџетског дефицита и јавних финансија уопште, требало би решити повећавањем пореза на додату вредност на све производе које становништво свакодневно троши. Тако ће све цене бити увећане и биће опорезовани сви који морају да троше.

У Србији је буџетски дефицит све већи, тешко га је покривати новим, све скупљим задуживањем у иностранству. Ето онда једноставног решења по тривијалном моделу рачуноводства: ако су расходи већи, а тешко их је или немогуће смањити, повећајмо приходе.

Заборавља се, чини ми се намерно, да извори већих прихода нису само на страни становништва – грађана. Зашто се то заборавља? Нуди се логика да треба растеретити рад, што звучи примамљиво јер се, наводно, олакшава запошљавање и смањује незапосленост.

Али ко су послодавци који ће од тога имати највеће користи и који кроз смањено фискално оптерећење стичу већи профит? Они су а приори, по дефиницији, заштићени логиком да ће отићи негде другде и да ће бекство њиховог капитала угрозити економски развој.

Зато им по сваку цену треба ићи наруку ниским порезима на инвестиције. Чак и државним подстицајима за запошљавање који само увећавају приватни профит и капитал.

Чујемо и друге аргументе које износе тајкуни који нису у индустрији него у аграру. Кажу да треба опорезовати некретнине купљене по ниској откупној цени уз капитални добитак, а подстицати пољопривреду тако што се неће опорезовати земља која је, гле случајности, у хиљадама хектара у њиховој својини.

Све ово јасно наводи на закључак да пореска реформа мора да има друштвено-социјалну а не технократско-економетријску основу, ону која може да докаже све осим, као што је говорио Мика Петровић Алас, да дужина палубе брода зависи од дужине браде капетана лађе.

У духу политичке макроекономије одговорност би требало делегирати парламенту. Самостална централна банка не сме да прибегава инфлацији, самостални фискални савет не сме да толерише буџетски дефицит. Његову исувише проширену и самоприсвојену одговорност за целокупну пореску политику треба вратити у парламент где ће народни представници прво утврдити какву фискалну реформу желимо, јер се то тиче оних које они представљају.

Јасно је да то чека нови парламент. Али не би било добро да се усвоји некакав безначајни законски или подзаконски акт којим ће се прикрити све оно о чему се није говорило, који ће се у изнудици представљати као једино могућ и спасоносан.

Све ово није техничко питање јер ће се прикривена основица фискалне реформе касније приказати као фискални терет – за сада не за тајкуне већ за становнике Србије.

Наш будући парламент, надам се, биће добра институција која ће ограничавати све могуће елите које настоје да експропришу нечији доходак или имовину. Који ће у највећој могућој мери обезбеђивати једнаке шансе за најшире слојеве друштва у домену запошљавања, социјалне сигурности и људских права и на тој основи омогућавати и представницима капитала да зарађују и инвестирају.

У процесу стварања и консолидације демократије, различите друштвене групе преферирају другачије политичке институције због начина на који оне распоређују политичку моћ и ресурсе. Али грађани траже и очекују да их парламент штити од лобистичких интереса заоденутих у лажна вредносно-неутрална решења која, овог пута, долазе са стране моје струке – економске.

Студенти на Сорбони и Лондонској школи економије устали су против монопола сваке, па и овакве теорије слоганом „НЕ само једна теорија”. Као професор економије у томе их подржавам.

Широк друштвени дијалог о томе ко плаћа а ко добија мора да буде основ друштвеног дијалога класа, назовимо их макроекономским субјектима, у чему ће учествовати представници капитала (разноразни видљиви и невидљиви клубови и лобистичке асоцијације), представници рада (синдикати) и државе. Тек кад се дође до избалансираног консензуса о профилу пореске реформе, тада треба дати задатак рачуновођама и економетричарима да праве своје рачунице. И у изнудици је могуће наћи решења, па нека их плаћају мало једни, мало други.Овако испада да је све већ решено: грађани (углавном власници рада) да плате порез, а власници земље и капитала (спасиоци нације) да тога буду ослобођени.

Можда тако и буде на крају, али прво да о томе разговарамо. Да се свакодневно лобистички не представља да је то ствар технократа и само економске струке. Не ради се о позитивној економији типа два и два су четири него о вештини економије која мора поћи од друштвеног амбијента и институционалног наслеђа.Зато предлажем да се и синдикати, уместо приче о предстојећим изборима, у име света рада позабаве овим питањем, да се обустави даљи (невидљиви) рад на фискалној реформи који би се, опет гле чуда, могао наћи на дневном реду нове владе, јер ето нема другог.

*Професор Економског факултета Универзитета у Београду