Trivijalno računovodstvo

„Međunarodna situacija se zaoštrava”, čuvena je rečenica iz filma Petera Bača „Krunski svedok” čija je poruka jasna: kada se po svetu „zaoštrava”, nije vreme da se kod kuće talasa.

Tako je i u Srbiji. Svedoci smo da se o fiskalnoj reformi sada sve češće i agresivnije govori kao o isključivo stručnom, ekspertskom ekonomskom pitanju – koje u vremenima krize treba da bude oslobođeno navodno nepoželjnog i negativnog vrednosnog i socijalnog naboja.

U opticaju je nekakva već zaokružena fiskalna reforma koja samo, gle čuda, čeka novu vladu da je usvoji. A možda bi, po njenim autorima, bilo najbolje da se neodložno usvoji već sada. Nekako ispod žita.

O čemu se radi? U medijima i od strane svakojakih ubeđivača, problem budžetskog deficita i javnih finansija uopšte, trebalo bi rešiti povećavanjem poreza na dodatu vrednost na sve proizvode koje stanovništvo svakodnevno troši. Tako će sve cene biti uvećane i biće oporezovani svi koji moraju da troše.

U Srbiji je budžetski deficit sve veći, teško ga je pokrivati novim, sve skupljim zaduživanjem u inostranstvu. Eto onda jednostavnog rešenja po trivijalnom modelu računovodstva: ako su rashodi veći, a teško ih je ili nemoguće smanjiti, povećajmo prihode.

Zaboravlja se, čini mi se namerno, da izvori većih prihoda nisu samo na strani stanovništva – građana. Zašto se to zaboravlja? Nudi se logika da treba rasteretiti rad, što zvuči primamljivo jer se, navodno, olakšava zapošljavanje i smanjuje nezaposlenost.

Ali ko su poslodavci koji će od toga imati najveće koristi i koji kroz smanjeno fiskalno opterećenje stiču veći profit? Oni su a priori, po definiciji, zaštićeni logikom da će otići negde drugde i da će bekstvo njihovog kapitala ugroziti ekonomski razvoj.

Zato im po svaku cenu treba ići naruku niskim porezima na investicije. Čak i državnim podsticajima za zapošljavanje koji samo uvećavaju privatni profit i kapital.

Čujemo i druge argumente koje iznose tajkuni koji nisu u industriji nego u agraru. Kažu da treba oporezovati nekretnine kupljene po niskoj otkupnoj ceni uz kapitalni dobitak, a podsticati poljoprivredu tako što se neće oporezovati zemlja koja je, gle slučajnosti, u hiljadama hektara u njihovoj svojini.

Sve ovo jasno navodi na zaključak da poreska reforma mora da ima društveno-socijalnu a ne tehnokratsko-ekonometrijsku osnovu, onu koja može da dokaže sve osim, kao što je govorio Mika Petrović Alas, da dužina palube broda zavisi od dužine brade kapetana lađe.

U duhu političke makroekonomije odgovornost bi trebalo delegirati parlamentu. Samostalna centralna banka ne sme da pribegava inflaciji, samostalni fiskalni savet ne sme da toleriše budžetski deficit. Njegovu isuviše proširenu i samoprisvojenu odgovornost za celokupnu poresku politiku treba vratiti u parlament gde će narodni predstavnici prvo utvrditi kakvu fiskalnu reformu želimo, jer se to tiče onih koje oni predstavljaju.

Jasno je da to čeka novi parlament. Ali ne bi bilo dobro da se usvoji nekakav beznačajni zakonski ili podzakonski akt kojim će se prikriti sve ono o čemu se nije govorilo, koji će se u iznudici predstavljati kao jedino moguć i spasonosan.

Sve ovo nije tehničko pitanje jer će se prikrivena osnovica fiskalne reforme kasnije prikazati kao fiskalni teret – za sada ne za tajkune već za stanovnike Srbije.

Naš budući parlament, nadam se, biće dobra institucija koja će ograničavati sve moguće elite koje nastoje da eksproprišu nečiji dohodak ili imovinu. Koji će u najvećoj mogućoj meri obezbeđivati jednake šanse za najšire slojeve društva u domenu zapošljavanja, socijalne sigurnosti i ljudskih prava i na toj osnovi omogućavati i predstavnicima kapitala da zarađuju i investiraju.

U procesu stvaranja i konsolidacije demokratije, različite društvene grupe preferiraju drugačije političke institucije zbog načina na koji one raspoređuju političku moć i resurse. Ali građani traže i očekuju da ih parlament štiti od lobističkih interesa zaodenutih u lažna vrednosno-neutralna rešenja koja, ovog puta, dolaze sa strane moje struke – ekonomske.

Studenti na Sorboni i Londonskoj školi ekonomije ustali su protiv monopola svake, pa i ovakve teorije sloganom „NE samo jedna teorija”. Kao profesor ekonomije u tome ih podržavam.

Širok društveni dijalog o tome ko plaća a ko dobija mora da bude osnov društvenog dijaloga klasa, nazovimo ih makroekonomskim subjektima, u čemu će učestvovati predstavnici kapitala (raznorazni vidljivi i nevidljivi klubovi i lobističke asocijacije), predstavnici rada (sindikati) i države. Tek kad se dođe do izbalansiranog konsenzusa o profilu poreske reforme, tada treba dati zadatak računovođama i ekonometričarima da prave svoje računice. I u iznudici je moguće naći rešenja, pa neka ih plaćaju malo jedni, malo drugi.Ovako ispada da je sve već rešeno: građani (uglavnom vlasnici rada) da plate porez, a vlasnici zemlje i kapitala (spasioci nacije) da toga budu oslobođeni.

Možda tako i bude na kraju, ali prvo da o tome razgovaramo. Da se svakodnevno lobistički ne predstavlja da je to stvar tehnokrata i samo ekonomske struke. Ne radi se o pozitivnoj ekonomiji tipa dva i dva su četiri nego o veštini ekonomije koja mora poći od društvenog ambijenta i institucionalnog nasleđa.Zato predlažem da se i sindikati, umesto priče o predstojećim izborima, u ime sveta rada pozabave ovim pitanjem, da se obustavi dalji (nevidljivi) rad na fiskalnoj reformi koji bi se, opet gle čuda, mogao naći na dnevnom redu nove vlade, jer eto nema drugog.

*Profesor Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu