Шпанија (ни)је Грчка

Послодавци у Шпанији не морају више да брину за рентабилност свог предузећа. По новом радном закону, ништа лакше него дати отказ неком од запослених. Уместо досадашњих дуготрајних процедура, сада је практично довољно да се непожељном саопшти: „Нема потребе да сутра дођеш на посао”.

Влада десног центра премијера Марјана Рахоја, која је пре два месеца добила апсолутну већину на изборима у Шпанији, објашњава да ће се послодавци лакше одлучивати да запошљавају нове људе, ако знају да ће моћи лако и да их отпусте. Али стотине хиљада демонстраната који су протеклог викенда окупирали шездесетак градова у земљи тврди да је „Закон о реформи политике рада идеалан изговор за банке и велике корпорације да промене живот Европљана”.

Није само Шпанија морала да се одрекне социјалне одговорности према својим грађанима. Широм Европе најављују се ограничења синдикалних па и људских права, која, како се представља, морају да се повинују милости економског диктата. Економска рачуница се при том прави по мери послодавца.

Грчка је, кажу, случај за себе по прекомерним привилегијама радника.  Али у Португалији, Шпанији, Италији... укидају преко ноћи права која су важила деценијама, у неким срединама још од краја Другог светског рата. Најчешће пред хитним захтевом за стезање каиша није ни претходила дебата о последицама које по Европу могу имати нови закони.

Француска се, за сада, још не усуђује да отвореније крене са укидањем до сада стечених радних права. Тамо је строго забрањено отпустити трудницу, или болесну особу, не сме да се прави дискриминација међу половима, ни расама... За поштовање сваког од тих мањинских права залажу се и САД и Велика Британија, али флексибилни уговори приликом добијања послова омогућавају шефовима да „на терену” погазе све што устави њихових земаља прокламују.

О страху који влада европским земљама, пред најездом нових правила, до сада су говорили социолози, психолози, филозофи. Али сада и нека од највећих имена у економији упозоравају да ће страх од губитка посла довести до драстичног смањења потрошње, што ће Шпанију, на пример, увести у још већу рецесију.

Човек у страху за своју егзистенцију постаје парализован, кажу стручњаци. Он престаје да мисли својом главом, понаша се као робот и губи креативност. Свакако му не пада на памет да крене у трошкарење. А још мање да се посвети проналазаштву или да пусти машти на вољу.

„Не враћајте се у време Чарлса Дикенса”, упозоравају поједини истакнути социолози. Али Европа је скренула на десно, па уз отказе пљуште и друге мере – више радних сати за исте паре, мање нерадних дана, краће паузе за ручак, кресање пензија због којих је пре неки месец италијанска министарка за социјална питања бризнула у плач пред целом земљом.

Како и не би, кад се добар део онога чиме се Европа деценијама дичила сада пушта низ воду. Где су сада добра времена, када је чак и Никола Саркози говорио да у индекс бруто националног дохотка сваке земље мора да се некако урачуна и срећа становника. Французи су тада били знатно срећнији од Американаца, а ови су боље стајали. Данас је та категорија потпуно заборављена. Уз пет милиона незапослених у Шпанији, они који и даље имају посао су заплашени и несрећни.