Златна левица без мане

Уколико до сада ништа нисте знали о леворуком Жућку сада ћете знати. Уколико сте понешто и знали, али сте притиснути временом заборавили, сада ћете се свега сетити. Јер, дугометражни документарац „Жућко – Прича о Радивоју Кораћу“ сценаристе и редитеља Гордана Матића, који је пред биоскопском публиком Србије, од оне је врсте биографског филма са осмишљеним и добро постављеним концептом, са богатством детаља, информација и искрених исповести, с циљем да се на најбољи могући начин гледаоцима приближила историјска спортска личност – Радивоје Кораћ, прва југословенска и српска кошаркашка звезда.

Циљ је постигнут. Ово је и на наративном и на естетском плану квалитетан филм. Изврсно снимљен и динамичан. Посебно радује што иза њега стоји и млада и, испоставља се, веома полетна ауторска и продуцентска екипа. Њихов стваралачки занос и жар осећа се од уводне сцене филма о изванредном спортисти, великој а скромној и ненаметљивој риђокосој звезди, пристојном, васпитаном и образованом младићу којег су ценили и Тито и Иво Андрић. Он је био узор и својим клупским друговима и својим „непријатељима“ на терену, али и омладини Југославије у чија је дворишта, тих шездесетих година, популарна култура тек помаљала свој нос.

Гордану Матићу је пошло за руком да са добро избалансираном комбинацијом документарне и игране форме готово до краја осветли и гледаоцу приближи и једну личност и њено време. Кажем – готово до краја, јер оно што се једино из Матићевог филма не може сазнати јесте то да ли је популарни, вољени и прерано трагично преминули Жућко, односно „златна левица“ или „фурија роса“, имао неку ману.

Јунак Матићевог филма их нема, а о таквом јунаку је чак теже снимити документарац којем се верује до краја. У том смислу, комплименти Матићу. Филм „Жућко“ је чврсто постављен и толико богат саговорницима-савременицима (међу њима су и Кораћева мајка и брат Ђорђе и кључни пријатељи и саиграчи, од Данеуа до Ђерђа, и његови супарници из Италије и Шпаније...), искреним емоцијама, ваљаним сећањима и архивским материјалима, да му се у сваком тренутку снажно верује.