Сва лица незапослености

Захваљујући управо окончаној изборној кампањи, после дугогодишњег занемаривања, проблем незапослености је најзад доспео у центар јавне пажње. То је веома добро, иако се у лицитирању обећањима понекад губила рационална нит. Овде ћу покушати да објасним основне димензије и узроке незапослености у Србији, али такође да укажем на то да за наше тржиште рада и привреду у целини није само важно да се смањи незапосленост, него и да се побољша квалитет запослености.

Према економској, међународно упоредивој дефиницији незапослености, у Србији је октобра 2000. године било 475.000 незапослених, а пет година касније 720.000. У истом периоду, број запослених је смањен са око три милиона на 2,7 милиона. Стопа незапослености се повећала за око девет процентних поена, на 21,8 одсто у октобру 2005.

Па ипак, по скоро свим другим економским показатељима Србија је у истом периоду показала уверљив, често импресиван напредак. Како је могуће да само у домену тржишта рада биланс реформи буде овако неповољан? Најкраћи одговор би гласио да су, прво, чињене озбиљне грешке, и друго, да и најбоље осмишљен процес транзиције подразумева привремени раст незапослености.

Под јаким утицајем међународних финансијских институција, инсистирало се искључиво на флексибилности тржишта рада. Истовремено, међутим, креиран је регресиван систем пореза и доприноса који је дестимулисао нове приватне послодавце или послодавце у радно-интензивним гранама као што су текстилна или прехрамбена индустрија. Они су на ниске плате својих радника морали да плаћају сразмерно више пореза и доприноса него послодавци у финансијском сектору или нафтној индустрији. Слично, најсиромашнији региони у којима је и незапосленост већа плаћали су сразмерно више пореза и доприноса на плате од најбогатијих.

Али, искуство других посткомунистичких земаља показује да је и при најбољој стратегији реформи раст незапослености током транзиције практично неизбежан – због потребе да се неефикасна државна и друштвена предузећа ослободе вишкова запослених. У земљама које су попут наше одабрале приватизацију продајом, раст незапослености је био бржи, али се и процес реструктурирања тржишта рада раније окончао.

Вратимо се сада још једном у октобар 2000. Можемо ли заиста да тврдимо да је стање на тржишту рада тада било боље него данас? Колике су тада биле плате, а колике су сада? Какав је тада био квалитет послова у односу на садашњи?

Мислим да је разликовање добрих и лоших послова кључно за разумевање прошлих, али и за предвиђање будућих токова на тржишту рада Србије. Транзицију заправо можемо да посматрамо и као процес непрекидне деструкције лоших и стварања добрих послова. Предлажем да припаднике радне снаге за тренутак разврстамо не у две, већ у три категорије: незапослене, оне који имају лош посао и оне који имају добар посао.

Шта је добар, а шта лош посао? Добар посао је легалан, стабилан и продуктиван (тј. онај за којим постоји економска потреба) посао. Лошем послу недостаје барем једна од ових одредница. Посао шверцера и грађевинског радника на црно су лоши послови, јер су нелегални и углавном несигурни. Али и посао у неприватизованој "Застави", или у банкротираној текстилној фирми је лош, јер за њим не постоји економска потреба, макар био легалан и формално стабилан.

Добри послови су још увек најбројнији у јавним предузећима и тзв. буџетском сектору (образовање, здравство, локална управа и остале јавне службе). Али они расту у приватном сектору, посебно у успешно приватизованим предузећима и у озбиљним новоствореним фирмама. Проблем је ипак у томе што је добрих послова у приватном сектору и даље релативно мало, а они једини имају дугорочни потенцијал за значајан раст.

Нису сви послови у оквиру приватног сектора добри. Многи радници су добровољно или принудно напустили пропале друштвене фирме и опробали се као самозапослени у сопственим радњама и радионицама. Већина њих тек животари и балансира на ивици сиромаштва и легалности. Сектор самозапослених (власника радњи и њихових радника), већ запошљава око 500.000 људи, што чини скоро 20 одсто укупне запослености. У САД, колевци предузетништва, ово учешће је свега десет процената. Други велики резервоар лоших приватних послова је пољопривреда, у којој тренутно ради 600.000, а вероватно би по економским критеријумима било довољно 300.000-400.000 људи. Трећи резервоар је неформална запосленост, која се знатно смањује у последње време, али и даље обухвата најмање пар стотина хиљада људи.

Сада смо можда ближе реконструкцији карактера прошлих и предвиђању будућих токова на тржишту рада Србије. Деведесете године прошлог века су биле обележене масовном трансформацијом добрих у лоше послове. Ова деценија, деценија транзиције, биће обележена пре свега деструкцијом лоших и стварањем добрих послова. Цена за то је већа незапосленост. Са довршетком приватизације и незапосленост би требало да почне да се смањује, али њен пад биће успораван наставком разарања лоших послова међу самозапосленима, у пољопривреди и у сивој економији. Незапосленост ће почети убрзано да опада тек пошто се прилично исцрпу резерве лоших послова.

Активни програми тржишта рада могу много да допринесу стварању здравијег тржишта рада и пружању помоћи најугроженијим категоријама незапослених. Ипак, они имају и своја јасна ограничења. Треба увек имати у виду да субвенције и подстицаји за запошљавање, коликогод били добродошли и оправдани, стварају радна места која не би настала деловањем тржишта. Таква радна места изложена су већем ризику да се претворе у лоше послове, или да по истеку субвенције сасвим ишчезну. Друга опасност од нерационалног трошења буџетских средстава је да субвенција оде за отварање радног места које би и иначе било отворено, или за запошљавање особе која би се и иначе запослила. Што су масовнији и скупљи овакви програми, то је нажалост мања њихова ефикасност.

Ово разматрање нас враћа тривијалној, али великој истини да је за ефикасно и одрживо решавање проблема незапослености неопходан континуиран и снажан привредни раст. За раст је потребна повољна клима за пословање и инвестирање. Та клима, пак, условљена је многим факторима, од политичке стабилности, преко функционисања правног система и тржишних институција, до одговорне макроекономске политике. У земљи са високом незапосленошћу, као што је Србија, важан, заправо централни, део те политике мора да буде политика запошљавања, много више него што је то била до сада. Свака економска и социјална мера, или законодавна иновација, требало би да се, по методологији регулативне анализе утицаја каква се примењује у добро уређеним земљама, сагледава и вреднује и са становишта њених ефеката на смањење незапослености и укупног утицаја на тржиште рада.

Борба против незапослености засигурно се неће окончати за мандата следеће владе, нити оне после ње. Незапосленост има много лица, од којих су нека лако уочљива у редовима испред филијала Службе за запошљавање, а друга запретена у онемелим фабричким халама, изложена ветру и киши на бувљим пијацама, или раштркана по сиромашним селима. Да би се сва њена лица победила, треба се наоружати упорношћу и одлучношћу, али и стрпљењем и знањем.

Ванредни професор Економског факултета Универзитета у Београду