Ирационално британско-немачко кидисање на Русију

Вин­стон Чер­чил, иако из иде­о­ло­шких и ге­о­по­ли­тич­ких раз­ло­га не­при­ја­тељ Со­вјет­ског Са­ве­за, до­бро је знао шта су ин­те­ре­си Ве­ли­ке Бри­та­ни­је ка­да је по­чео Дру­ги свет­ски рат, и да је као од­го­во­ран др­жав­ник ду­жан да ра­ди њих по­др­жи чак и цр­ве­ну Мо­скву он­да ка­да је на њу от­по­чео по­ход на­ци­стич­ких хор­ди 1941. го­ди­не. Сво­је лич­не пред­ра­су­де и стра­сти ра­ди на­ци­о­нал­них ин­те­ре­са је пре­ва­зи­шао и по­сту­пао је вој­но­по­ли­тич­ки ра­ци­о­нал­но.

За раз­ли­ку од ње­га да­на­шња бри­тан­ска, али и не­мач­ка, те ве­ћи део европ­ске по­ли­тич­ке ели­те, по­сту­па крај­ње ира­ци­о­нал­но и са­мо­жи­во. Евро­па–ЕУ, али и де­ло­ви на­шег кон­ти­нен­та ван ње као што је Ве­ли­ка Бри­та­ни­ја гу­бе гло­бал­ну еко­ном­ску и тех­но­ло­шку тр­ку. Је­ди­на мо­гућ­ност да та­кав тренд успо­ре и евен­ту­ал­но у не­ком мо­мен­ту пре­о­кре­ну ства­ри у дру­гом прав­цу је­сте те­сна са­рад­ња са Ру­си­јом, ко­ја мо­же да им обез­бе­ди по­вољ­не енер­гет­ске и дру­ге ре­сур­се.

Уме­сто да у скла­ду са тим те­сно са­ра­ђу­ју са Мо­сквом, во­де­ће европ­ске др­жа­ве са њом се ду­же од де­це­ни­је кон­фрон­ти­ра­ју. Ва­шинг­тон их је 2014. уву­као у по­ход на Ис­ток, чи­ја пр­ва ме­та је би­ла Укра­ји­на као же­ље­на од­скоч­на да­ска ка Мо­скви. Та­ко су од­но­си са Ру­си­јом оти­шли у су­но­врат.

По­што је Аме­ри­ка за­тим схва­ти­ла да је Ру­ску Фе­де­ра­ци­ју не­мо­гу­ће сло­ми­ти, по­че­ла је да се ти­хо по­вла­чи из аван­ту­ре у ко­ју се упу­сти­ла. То је омо­гу­ћи­ла сме­на вла­да­ју­ћих струк­ту­ра у САД. С дру­ге стра­не, у Евро­пи до ње ду­бин­ски ни­је до­шло. У ве­ћи­ни ње­них др­жа­ва и да­ље вла­да­ју екс­трем­ни евро­а­тлан­ти­сти, идеј­ни на­след­ни­ци оних ко­ји су на­пра­ви­ли ве­ли­ку гре­шку ула­ском у су­коб са Ру­си­јом.

Да сво­јим гра­ђа­ни­ма не би при­зна­ли да су кри­ви за убр­за­ни пад европ­ских еко­но­ми­ја и стан­дар­да гра­ђа­на, вла­да­ју­ћи кру­го­ви од Лон­до­на пре­ко Па­ри­за до Бер­ли­на, на­ста­вља­ју да во­де кон­тра­про­дук­тив­ну ан­ти­ру­ску по­ли­ти­ку. Не сме­ју да ста­ну и окре­ну дру­ги лист, лист ми­ра и обо­стра­но ко­ри­сне са­рад­ње, јер би он­да гра­ђа­ни ло­гич­но по­ста­ви­ли пи­та­ње: „Шта ће­те нам са­да ка­да при­зна­је­те да сте нас во­ди­ли не пре­ко тр­ња до зве­зда, већ у про­ва­ли­ју?”

За­то смо до­че­ка­ли овог 22. ју­на 85. го­ди­шњи­цу од на­па­да на­ци­стич­ке Не­мач­ке на СССР, у си­ту­а­ци­ји да су бив­ши не­при­ја­те­љи, Лон­дон и Бер­лин, удру­же­ни но­си­о­ци ан­ти­ру­ске по­ли­ти­ке у Евро­пи и све­ту, и то по­ли­ти­ке од ко­је њи­хо­ви на­ро­ди не­ма­ју, ни­ти мо­гу да има­ју ко­рист, већ са­мо ште­ту.

Уме­сто да се ба­ве ре­ша­ва­њем го­ру­ћих еко­ном­ских и де­мо­граф­ских про­бле­ма са ко­ји­ма се су­о­ча­ва­ју њи­хо­ве зе­мље, не­до­ра­сли ли­де­ри спре­ма­ју вој­не сна­ге за по­тен­ци­јал­ни рат са Ру­си­јом из ко­јег ни те­о­риј­ски не мо­гу да иза­ђу по­бед­нич­ки, од­но­сно оно што би евен­ту­ал­но за­по­че­ли пред­ста­вља­ло би тра­ге­ди­ју за цео свет.

И не са­мо што гу­ра­ју сво­је на­ро­де у про­паст, већ у свој брод ко­ји по­ла­ко, али си­гур­но то­не, на­сто­је да уву­ку и дру­ге ка­ко би их ис­ко­ри­сти­ли као то­пов­ско ме­со. Та­ко смо сти­гли до Ре­пу­бли­ке Срп­ске где се у ок­то­бру одр­жа­ва­ју из­бо­ри, а Не­мач­ка, Ве­ли­ка Бри­та­ни­ја, Фран­цу­ска, пред­у­зи­ма­ју све што мо­гу ка­ко би био осла­бљен До­ди­ков Са­вез не­за­ви­сних со­ци­јал­де­мо­кра­та, а на власт би­ли ин­ста­ли­ра­ни они Ср­би ко­ји би у са­рад­њи са нео­д­го­вор­ним по­ли­ти­ча­ри­ма у Са­ра­је­ву срп­ски на­род у БиХ уву­кли у по­губ­ну евро­а­тлант­ску аван­ту­ру.

Гра­ђа­ни РС то си­гур­но не­ће до­пу­сти­ти. Су­ве­ре­ни­тет Ре­пу­бли­ке Срп­ске и за­шти­та на­ци­о­нал­них ин­те­ре­са ду­бо­ко су уко­ре­ње­ни у њи­хо­ва ср­ца, а та­ко­ђе и крај­ње праг­ма­тич­но схва­та­ју да је пут ка бо­љој бу­дућ­но­сти РС, али и срп­ског на­ро­да у це­ли­ни по­пло­чан са­рад­њом са Ру­си­јом, Ки­ном, САД као и европ­ским др­жа­ва­ма.

Ср­би исто као и Ру­си не же­ле су­ко­бе, већ су са­мо при­ну­ђе­ни да бра­не сво­је зе­мље. Отво­ре­ни смо за са­рад­њу са дру­гим на­ро­ди­ма ако они по­сту­па­ју до­бро­на­мер­но. Што пре и гра­ђа­ни во­де­ћих др­жа­ва ЕУ и В. Бри­та­ни­је ак­тив­но схва­те да је је­ди­ни на­чин да њи­хо­ве зе­мље по­но­во по­ста­ну ве­ли­ке – по­ли­ти­ка ми­ра и све­стра­не ко­о­пе­ра­ци­је на на­шем кон­ти­нен­ту у це­ли­ни, што под­ра­зу­ме­ва до­бре од­но­се са Ру­си­јом – ко­нач­но ће учи­ни­ти не­што до­бро за се­бе и сво­је по­том­ке.

Ка­да ка­жем „ак­тив­но схва­те”, ми­слим на њи­хо­ву спрем­ност да иде­је пре­то­че у прак­су и поч­ну да се бо­ре да зе­мље чи­ји су др­жа­вља­ни до­би­ју од­го­вор­не ли­де­ре, ко­је их не­ће во­ди­ти у про­паст са­мо да би спа­са­ва­ли сво­је фо­те­ље, већ ће ми­сли­ти о на­ци­о­нал­ним ин­те­ре­си­ма и у скла­ду са њи­ма по­сту­па­ти.

Ова 85. го­ди­шњи­ца од по­чет­ка нај­кр­ва­ви­је фа­зе Дру­гог свет­ског ра­та све до­бро­на­мер­не љу­де тре­ба­ло би да под­се­ти ку­да нас во­де од­лу­ке су­ма­ну­тих ли­де­ра. То ни­ко­ме у Евро­пи, од Лон­до­на до Бер­ли­на не тре­ба, па је крај­ње вре­ме да се пре­ки­не са по­ли­ти­ком агре­сив­ног про­во­ци­ра­ња Ру­си­је и опа­сног ге­не­ри­са­ња тен­зи­ја са њом.

Вре­ме је за мир и раз­вој. Ла­ти­ни би по­сле то­га ре­кли: „Па­мет­ном до­ста!”

Са­мо, на­жа­лост, то мо­рам да по­но­вим, па­мет­ни љу­ди очи­то у овом тре­нут­ку не во­де ни Ве­ли­ку Бри­та­ни­ју, ни Фран­цу­ску, ни­ти Не­мач­ку. На­дај­мо се да ће се то уско­ро про­ме­ни­ти. Мо­жда Бри­тан­ци не мо­гу да на­ђу но­вог Вин­сто­на Чер­чи­ла, а Нем­ци не­ког иоле слич­ног Ви­ли­ју Бран­ту, али не мо­ра­ју баш ни да до­пу­шта­ју да их во­де са­да­шњи по­ли­тич­ки Ли­ли­пу­тан­ци без иде­ја и осе­ћа­ња на­ци­о­нал­не од­го­вор­но­сти!

*Са­вет­ник пред­сед­ни­ка СНСД-а Ми­ло­ра­да До­ди­ка