Први пут светски првак против европског

На њујоршком стадиону Ист Ратерфорд у Њу Џерсију вечерас (21 ч по нашем времену) одиграће се утакмица, која ће да има врло значајно место у историји фудбала. Не само што ће од два сукобљена тима један да изађе као светски владар, него ће тај тријумф да има додатну драж.

Први пут ће мегдан у таквом окршају да поделе светски и европски шампион. Аргентина је пре четири године у Катару освојила Фифин Златни пехар, а Шпанија је пре две године у Берлину постала најбоља у Европи.

Финалисти XXIII светског првенства су се ретко препречавали један другом. Један једини пут су укрстили копља 13. јула 1966. у Бирменгему. Победили су Аргентинци с 2:1 головима Луиса Артимеа (једини гол за Шпанце, који су и тада били европски прваци, дао је Пири), али нису далеко догурали. Шпанија није прошла групу, а Аргентина је на првом наредном кораку, у четвртфиналу, испала од Енглеске с 1:0. Та утакмица је запамћена по искључењу аргентинског капитена Антонија Ратина (умро неколико дана пре недавне утакмице његове репрезентације с енглеском на овом Светском превенству) на правди бога, јер је „домаћин морао да прође даље на шампионату света код куће”. Приче да се некоме помаже измишљене су много пре овог ампионата на коме се, додуше, отишло даље него икад, јер је народ по свету потписивао петицију да се Аргентина удаљи с турнира!?

Требало је да се јужноамерички (и то је Аргентина) и европски првак састану у марту ове године и да на тај начин заподену кавгу ко је најбољи на свету. Међутим, сусрет је отказан, јер поприште (Катар) није било безбедно – избио је рат на Блиском истоку. Иначе, у њиховом последњем окршају, 2018. у Ријаду, Шпанци су победили чак са 6:1, а у претпоследњем, у Буенос Аиресу, било је 4:1 за домаћина.

Сада, међутим, прошлост ништа не значи, па ни оно што је још свеже, а то је њихов учинак на шампионату света, који ће баш њихов двобој да украси. Уочи финала је чак испливао снимак како Меси купа бебу, која је нико други него Јамал! Као и податак да је аргентински селектор учио занат од шпанског!

Што су Аргентина и Шпанија стигла на праг Елдорада није никакво изненађење. Њима су и пре овог похода давани велики изгледи да стигну до нове славе и педесет милиона долара колики ће да легне на рачун ономе ко покори фудбалски свет.

Овакви двобоји се обично најављују као спектакли, као најбоље што фудбал може да понуди, што би требало да се подразумева, јер су се намериле две најуспешније фудбалске војске на турниру најбољих на свету.

Међутим, у стварности бива другачије. Због значаја окршаја команданти не шаљу своје одреде у отворене јурише, нити смисле нека стратешка, тактичка или бар оперативна открића, него је највероватније да ће рат за круну да започну чаркама пазећи се да не направе неку грешку, драстичнију или мање уочљиву, а у исто време да је искористе ако се укаже на супротној страни.

Борба ће да се распламса уколико, упркос таквој игри на сигурно, падне, сплетом околности, гол. Е, после тога, нема шта више да се чува и неко мора да јури резултат. А после тога коме шта срећа јуначка донесе.

Шпанија и Аргентина играју, у нормалним околностима, слично. Стрпљиво додавање, тражење пукотина у противничком бедему, које би могле да се прошире, напипавање слабих тачака... Ни једна ни друга репрезентација немају разараче у нападу, нити у одбрани горостасе. Оне су на овом турниру биле те екипе, које гуше противника, прикрадају се његовој тврђави и, на овој или онај начин, успевале су да истерају своје.

Аргентинци су задивили преокретима. Имали су вољу и снагу да кола, која јуре низбрдо зауставе и изгурају на врх. После лаког посла у групи (Алжир 3:0, Аустрија 2:0 и Јордан 3:1) уследила су четири дуела у борби на затегнутом конопцу када је једна нога, мање или више, већ кренула ка амбису.

Тумачило се да имају жреб „прављен за њих”, јер се очекивало да до полуфинала неће морати ни да се презноје. Али, од Зеленортских Острва, за која су се сви чудом чудили како су допловила на овај шампионат, отпливали су тек на продужетке (3:2), у осмини финала су губили од Египта, коме је поништен један гол због греха с почетка акције код његовог угла,  с 2:0, у четвртфиналу су избацили Швајцарску с 3:1, али на продужетке и то на једвите јаде мада су имали већи део утакмице играча више. У полуфиналу су Енглези повели с 1:0, а онда се повукли у свој казнени простор сматрајући да је то безбедније и – све изгубили.

„Плаво-бели” су се показали као мајстори да исцеде суву дреновину. Али, то је онда када се нема шта друго, него да се искористе одрешене руке, које им је противник оставио. Бајке о свемоћи фудбалског бога Месија добро дођу за бацање прашине у очи ионаке велике од страха.

Шпанија је, углавном према предвиђањима, стигла до одлучујућег боја. Није имала решења за Зеленорстска Острва на почетку рата за фудбалски свет (0:0), потом је лако изишла на крај са Саудијском Арабијом (4:0) и против Уругваја, коме је горело под ногама, а за њу није било пресудно (1:0). Од шеснаестине финала је ишла сигурним кораком: Аустрија (3:0), па у осмини финала Португалија (1:0), у четвртфиналу Белгија (2:1, први примљен гол на овом шампионату) и у полуфиналу Француска (2:0). На тој последњој утакмици је и побрала највеће похвале, јер је сапела „галске петлове” толико да током целе утакмице нису скакутали.

По свему судећи игра против „триколора” биће и образац да се укроти Аргентина. Разлика између њиховог прошлог и вечерашњег ривала постоји и није уопште мала. Французи су као земљотрес ударали неочекивано и преко порушених противничких редова стизали до циља, док Аргентинци упорно поткопавају противника и, пре или касније, нађу или напипају случајно, жицу у коју треба да куцну и противничка кула се распадне. Оно што ће Шпанци да примене и против светског првака је опрез, који им је донео успех против досадашњег светског вицешампиона. Французи су, у игри на противничку грешку, први киксирали, скривили су ни из чега пенал и с тако стеченом предношћу европски првак је загосподарио битком. Чак ни прекаљени фудбалски војсковођа какав је Дешан (светски првак 2018, други на свету 2022) није смислио начин да превије плитку рану својим војницима и да их врати у борна кола.

Сваки рат је нова историја, свака утакмица такође. Тешко да аргентински и шпански селектор имају неко тајно оружје. Почетних 0:0 наметаће опрез, а тек промена резултата донеће неком опанке, а неком обојке.

Аргентинци могу да постану прва репрезентација, која је сачувала Фифин Златни пехар (два пута узастопно светски шампиони су били Италија 1934. и 1938. и Бразил 1958. и 1962, али тад се играло за Златну богињу (на њој је била грчка богиња победе Ника), првобитни трофеј светском прваку). Шпанци би могли да најаве своју нову златну епоху као кад су 2010, после тријумфа 2008. на Европском првенству, постали светски прваци (тим редом је прва то успела Западна Немачка – европски шампион 1972, а светски 1974, док је Француска то исто остварила, али обрнутим редом: светски првак 1998, европски 2000). Шпанија је једина своју владавину наставила и после тога, јер је 2012. поново покорила Стари континент.