Време ради за традицију

Етномузика последњих година бележи велики раст популарности. Многи данас тврде да је до експанзије разних видова етнозвука дошло зато што остали музички жанрови нису имали више ништа ново да понуде. Популарност је, чини се, довела до тога да данас многи користе термин етно за нешто што нема везе са том врстом музике. Годинама уназад музичари различитих жанрова имају обичај да кажу: "На мом новом албуму има помало етнозвука".
Тако се под етно, потпуно невероватно, подводе црквени појци, музичари почев од Биље Крстић, Браће Теофиловића, Василисе и "Балканике", преко Усније Реџепове, Луиса, Мадам Пијано и "Дуа модерато" до Тијане Милошевић, "Легенди", Шабана Бајрамовића, Горана Бреговића, "Трија балканске жице" па чак и Јована Маљоковића.

Биља Крстић, која са својом групом "Бистрик" већ годинама ради на промовисању српског етнозвука широм света, за "Политику" каже:

– Постоје људи који заслужују пажњу, нарочито певачке групе при школама. Они су прави пример како би то требало да се ради. Ја сам одабрала да радим стилизацију и могу да кажем да је то, можда, и најтежи вид обраде неке песме. И Бела Барток је говорио да је најтежи део посла дати композитору да обради традиционалну песму.

Постоје многи извођачи у овдашњој популарној музици који немилице користе етномотиве, понекад и непримерено. О томе колико је то оправдано Крстићева прича:

– Ако постоји неко ко то прихвата, онда зашто да не. Они у томе вероватно виде неку прилику за себе, јер је у овом тренутку традиција популарна свуда у свету. Многе наше оркестре који се озбиљно баве етномузиком не видим на естради, као ни себе. Чак не могу ни да причам о употреби тих етномотива у нашој популарној музици, јер ја више не разликујем шта је забавна, а шта народна музика, без обзира на то што сам музички образована. Можете тек замислити како је лаицима, јер је све сервирано тако да се више ништа не зна. О шаренишу на сцени мислим да нисам компетентна да причам, јер то треба да коментаришу стручњаци. Свакако да влада папазјанија, али не желим да заводим ред.

Будући да је Биља Крстић својим виђењем етна успела да пробије границе наше земље и постигне велики успех у иностранству, намеће се питање колико је заинтересованости света за српски звук допринела планетарна популаризација жанра world music.

– Увек сам се дивила земљама које умеју да представе своју културу и традицију. Мислим да је интересовање за Балкан почело тек пре неколико година. Међутим, Румунија и Бугарска отишле су много даље од нас у популаризацији своје културе. Горан Бреговић је први представио музику са ових простора и то не може да му се оспори. Са "Бистриком" углавном наступам на страним фестивалима и тек сад могу да кажем да је интересовање за ове просторе порасло. Ми смо пре неколико година свирали у многим земљама и људи уопште нису знали шта је то српска музика и одакле долази тај звук. Мислим да време ради за нас и да је прави тренутак да се представимо, јер су мале културе сада на цени свуда у свету и све се црпи из малих врела. 

Браћа Теофиловић већ 15 година граде аутентичан стил певања са ових простора. Ратко Теофиловић каже да су током протеклих година почели да размишљају о овој уметности на другачији начин.

– Етничка музика као извор и корен јесте темељ из које, уз дубоко поштовање према прецима, имамо основу да створимо уметничку надградњу која ће одређеној песми продужити живот и дати смисао. Таквим приступом долазимо до закључка да то што радимо има универзални карактер, а базу чине песме са овог поднебља.

Теофиловић сматра да се експанзија етномузике догодила јер је у одређеном тренутку била нешто потпуно ново на светском тржишту.

– У свету је овај музички талас кренуо пре више од двадесет година, вероватно проузрокован кризом у стваралаштву, јер је већ све било виђено. Тражило се нешто "ново", а то су могле да понуде етничке заједнице које до тада на глобалном плану нису много значиле, а очигледно су имале шта да кажу. Нажалост, и ту се појавила хиперпродукција која пружа могућност прављења сурогата. Зато је разумљиво што данас на тржишту имамо обиље недоречених и полуосмишљених музичких издања.

Београдски музичар Растко Аксентијевић каже да назив етномузика није најисправнији, јер би требало разликовати традиционалну музику од етна. Разлог је, према Аксентијевићевим речима, што етнозвук подразумева широк спектар разних жанрова где се користи народна музика.

– Неко каже да свира етномузику, а користи само архаичне инструменте. Данас се у етно сврстава много тога што нема никакве везе за тим. С друге стране, добро је што се људи интересују и што је традиционална народна музика постала доступнија широкој публици.