Живот у котларници

Љиљана Радукановић живи у котларници једне од зграда у Миријеву. Простор у коме станује није адаптиран, дакле нема кухињу, купатило, собу. Када се уђе у подстаницу која греје ово београдско насеље, преплави врелина, болесна топлота којој ни отворени прозори ништа не могу. Рекло би се да се налазите у ложионици трансатлантског брода негде на средини океана, мада овде није топло због угља, већ због цеви кроз које протиче кључала вода. Има их свуда, по зидовима и плафону, широке, сиве и претеће. Никад се не зна да ли ће нека од њих  просути "лаву" на педесетогодишњу станарку. Љиљана се, као и многи други Београђани, држи девизе да је најважније имати кров над главом. Зато не чуди зашто су многе вешернице, подруми и шупе претворени у станове. Притиснута муком и урођеним инстинктом за преживљавањем, верује да има основне услове за живот. Мада, нико не тврди да је реч о људским условима.

– Немам где да одем. Немам пара да изнајмим собу. Ову котларницу сам добила на коришћење од предузећа "Топлана" у коме радим. Не плаћам струју, ни комуналије. Навикла сам се на то да са зидова штрче ове цеви, да ме станари зграде љубопитљиво загледају. Нико ми није рекао ниједну ружну реч – прича Љиљана из сенки затамњене котларнице загледана у бетон прекривен са две узане стазе.

Два кревета, лавабо, шпорет и фрижидер нагурани су у овај "подземни" свет као што се старе и беспотребне ствари одлажу по гаражама. Њој су од велике користи. Има и каду, додуше неприкључену на водовод. Нешто као експонат у музеју беде.

– Заправо ништа од тих ствари није моје. Ја сам овде дошла са једном торбом. Ову котларницу прво је на коришћење добила моја колегиница и она унела нешто од намештаја. Када се у међувремену вратила мужу, ја сам се уселила. Договор је да будем овде док њој поново не затреба – објашњава.

Посетиоци не хрле у овакву "вилу". Обавезна је само јутарња визита. Сваког јутра радници "Топлане" долазе у котларницу, свој радни и Љиљанин стамбени простор. Привикли су се на њено присуство, примећује "станарка напуштеног замка". Неки се, наравно, никад не навикну.

– Не желим да моја млађа ћерка долази овде. Не само зато што ово не личи на кућу, већ ме је страх да случајно не каже оцу, мом бившем супругу, где сада живим. Он би могао да дође да ме малтретира. Остао је да живи у нашем заједничком стану, који се иначе води на моје име, а ја сам дошла овде.

Уместо декоративних лампи, на поду су боце за гашење пожара. Нема лустера са којих би падала светлост, али зато падају ужарена зрна из цевовода. То што јој попаре лице није страшно, каже Љиљана, важно је да су јој рекли да нема радијације. А госте, који нису чести у њеном дому, лако може слагати да јој лице није влажно од суза.

– Старија кћерка је удата, а млађа је после развода припала оцу. Исплаћала сам око 2.500 ондашњих марака које је мој бивши супруг дуговао за комуналије. И ја сам заглибила, и приморана сам да станујем овде. Али, не жалим се! Нисам на улици, то је важно. Ко је осетио психичку и физичку тортуру у рођеној кући, више не размишља о комфору. За мене је сада највећи квалитет живота то што не морам да страхујем да ће ме усред ноћи неко пробудити и почети да се иживљава – одсутно ће Љиљана отварајући паклицу "дрине". Сваки проблем вуче на своју страну. Бивши муж је пријављује полицији због наводних узнемиравања. Да, ту су и кћеркине јединице у средњој школи и гласови да су дугови у кући из које је Љиљана изашла још једном превазишли сами себе.