Неистина или лаж

Неистина и лаж нису исто – лаж је врста неистине. Када вам неко саопшти погрешну информацију, па је, уверени да је тачна и истинита, преносите даље, тада не лажете већ несвесно говорите неистину. Када особа лаже, она, иако зна шта је истинито и тачно, намерно прича неку исконструисану причу како би обманула другога. У лагању увек постоји свесна намера да се други превари, обмане. Рећи некоме да не говори истину није увредљиво, али оптужити га за лагање – јесте.

Иако и у прећуткивању такође постоји намера да се други обмане, оно није исто што и лагање. Лагање је обмањивање чињењем, а прећуткивање важне информације је обмањивање нечињењем. Родитељи треба да знају да када детету забране да их лаже, да ту забрану дете обично неће разумети и као забрану да им прећути.

Зашто људи лажу? Зато што верују да ће тако боље проћи, било тако што ће избећи неку негативну последицу било што ће остварити неки жељени циљ. А да би у томе успели, други мора да им поверује – морају да лажу уверљиво. И зато лагање није само изговарање измишљене приче, већ и глума којом особа прати ту причу.

Да бисмо разумели зашто неко лаже, нарочито онда када то чини из навике, важно је открити коју добит лагање треба да донесе. Некада је то конкретна добит (новац, роба, секс...), а често је то само симболична добит. Мала деца почињу да лажу да би избегла казну за нешто што су урадила а што знају да нису смела. Некада деца лажу зато да би показала да су паметнија од онога кога су слагала. Све у складу са дечјом логиком коју не прерасту ни многи одрасли: паметан је онај који „зезне”, а глуп је онај који је „зезнут”. У нашем народу има много народних прича и вицева у којима се на овај начин „доказује” памет.

Код деце можемо приметити да када једно дете има неку предност, онда друго дете почиње да лаже да и оно има исто то, или чак и више од другог детета. Упоређујући се са првим дететом, оно закључује да мање вреди зато што нема оно што други има и да зато има нижи статус. Како не би било губитник, оно покушава да се лажима избори за исти или још виши статус од првог детета. У ове статусне лажи спада и лагање с циљем да се изазове сажаљење и прихватање.

Веома честе су мале, добронамерне, пријатељске лажи којима се други штити од непријатне истине. Тако родитељ штити мало дете од неког негативног, потенцијално трауматичног аспекта стварности. Када су у питању стварно одрасли људи, онда пријатељске лажи немају оправдања. Одрасли имају право на истину како би сами закључили шта је добро за њих, тако да ни држава не треба да их лаже „за њихово добро”.