Порука московских митинга

Дан бранитеља отаџбине, 23. фебруар, у Москви није обележен пригодним војним и иним свечаностима. Уместо тога, пажња грађана била је усмерена на митинге подршке кандидатима на председничким изборима заказаним за 4. март. Митинговали су сви који су то сматрали потребним, укључујући и актуелног премијера Владимира Путина. Скуп његових присталица одржан је на московском стадиону „Лужники“, где је дошло да га поздрави око 130.000 душа. Остали – комунисти, либералне демократе, националисти... одржали су митинге у центру престонице. Њима, како се испоставило, није било потребно баш превише простора.

Укратко, свако је рекао шта је имао, понешто обећао, понеког искритиковао, упозорио, али сви су позвали на – национално јединство. Лидер Либералнодемократске партије (ЛДПР) Владимир Жириновски је свој апел чак поткрепио „најавом” избијања трећег светског рата. И то већ на лето.

У недостатку конкретних политичких аргумената – „за” и „против” – посматрачи су покушали да изведу неку другу рачуницу. Наиме, као и у претходним приликама, главна тема „лаких аналитичара“ била је да ли су на Путинов митинг људи дошли својом вољом или су на то натерани на овај или онај начин. Међутим, такву дилему обесмисли проста рачуница: ако је на стадион „Лужники” сопственом вољом дошло свега 10 одсто присутних, то је и даље десет пута више од онога што је успео да окупи премијеров најозбиљнији конкурент – лидер КПРФ Генадиј Зјуганов.

Све поменуто дешавало се у престоници, дакле тамо где је опозиција премијеру и највећа, да не кажемо и једина. У неким другим даљинама Русије, све до Далеког истока, та врста Путинових опонената практично и не постоји. А реч је о више од 90 процената укупног руског становништва. То, такође, значи да је победа актуелног премијера 4. марта практично неизбежна.

Ипак, опозиционари упорно заступају тезу да Путин може да тријумфује у првом кругу једино ако фалсификује изборне резултате. Колико је оваква тактика плодоносна, тешко је рећи. Поготово што њени заговорници, често и без сопствене воље, за исту добијају подршку западних медија, па и појединих тамошњих званичника, доводећи себе у позицију да их код куће третирају као стране гласноговорнике. У Русији, у којој су још од распада Совјетског Савеза прилично несклони оваквој врсти ангажмана домаћих политичара, то је најсигурнији пут у пораз.

Питање је, у ствари, ко у Русији данас говори у име опозиције. Превише често громко се чује глас оних који немају више од стотинак следбеника. А реч је, углавном, о ванпарламентарним странкама, невољним да ускладе свој програм како би створиле релевантан политички фронт. Додатни проблем јесте то што је у западним медијима створена слика да су управо такви и аутентични представници антипутинске струје.

Наведено спречава званичну политику Запада да руској опозицији приђе на начин који би могао да буде користан за обе стране. Тако се у једном тренутку појавила теза да би вашингтонској администрацији више одговарало да победник на изборима 4. марта буде комуниста Генадиј Зјуганов.

Мада је одавно свима јасно да ће Путин из мартовског изборног огледања изаћи као добитник, ако не у првом онда у другом кругу, приметно је одсуство жеље да се са будућим шефом државе унапред створи пријатељски контакт. То је и навело премијера да свој говор на „Лужникима” интонира прилично оштро и спомене „недопустиво мешање Запада у унутрашње послове у Русији и покушаје наметања воље из иностранства”.

Амерички „Лосанђелес тајмс” је, коментаришући догађаје у Москви, у том смислу је навео и да се Путин кроз апел земљацима за наставак борбе против спољних утицаја, природно, ставио у позицију „заштитника заједничке државе”. Приметно је било, такође, да премијер није упутио ниједну ружну реч на рачун својих изборних конкурената, чиме је очигледно желео да нагласи да ће уколико буде изабран бити председник свих Руса, без обзира на њихове политичке ставове.

Произлази, практично, да су премијерови критичари из иностранства посао одрадили, како се то каже, у корист сопствене штете. Последице оваквог става већ се осећају на примеру Сирије. У Русији, наиме, оно што се дешава у овој ратом растрзаној земљи, али и у вези са Ираном, схватају као директну претњу сопственој територијалној безбедности. Управо оно на шта је, најављујући трећи светски рат, упозорио и најгрлатији Путинов противник Владимир Жириновски.