Цеви испод Каспија

Уз Русију, САД, Кину и Јапан, однедавно и Европа жури у централну Азију, настојећи да успостави сопствени утицај дуж древног "пута свиле". Тај егзотични простор новонасталих држава, Казахстана, Узбекистана, Туркменистана, Таџикистана и Киргистана - враћен је на сто геостратешких комбинатора пропашћу СССР. Чак није ни изгубио од некадашње атрактивности, само су разлози борбе за позиције у "пропалом царству" данас другачији. Своде се на гас, нафту и близину ратишта у Авганистану и на Блиском истоку.

Такође, води се и борба за места ближе границама појединих сила конкурената. На пример, у Киргизији, уз границу с Кином, сада већ неколико година коегзистира "комшилук" једне америчке и једне руске војне базе. А у оба случаја уз изговор на "тероризам".

Чему, у овако густом и већ постојећем распореду позиција тежи Брисел? Првенствено проналажењу алтернативног добављача енергије, који би спасао Европу опасности руског уцењивања. Сваки трећи кубни метар "руског гаса" Европској унији није руски, него туркменски. Али, Туркменистан не располаже цевима, којима би свој гас могао да пропусти до тржишта. Уцењен је и Ашхабад. Туркменија свој ресурс извози по сто долара, док га Руси потом препродају двоструко, или више него двоструко скупље.

После отварања нафтовода из Азербејџана, преко Грузије до Турске, Казахстан је у мање зависној, али сличној ситуацији.

Излаз из затвореног котла је "пробушити га", провући цеви дном Каспијског мора, према Турској. Економски и политички, то би само повећало самосталност централне Азије.

Испред Европе, мотор искорака Брисела према Азијатима је Немачка, данашњи председавајући Уније. Берлин је још 2006. припремио један "пилот-пројекат", изабравши за партнера Казахстан - кључног играча међу државама подручја. Овог пролећа, једна казашка делегација је посетила Брисел и донела у Астану политичку понуду Европе од три тачке: "безбедносне политике", "економских могућности" и европских "вредности и принципа".

Другим речима, сарадња Европе у економији и безбедности, у замену за прелазак партнера на колосек законитости и демократије.

У Астану, европске "тезе за размишљање" изнете су на сто министрима. Ипак, кључни догађај следи у јуну, када би у Бриселу требало да се одржи први скуп лидера Европе и централне Азије.

Русија није одушевљена. Москва види да се Казахстан радо прихвата улоге политичког стожера централне Азије, занемарујући њену сопствену лидерску позицију. Председник Назарбајев, незадовољан је улогом "трећег у осовини" Пекинг - Москва (унутар Шангајске организације за сарадњу) и прижељкује партију с више карата у рукама. Управо је, не питајући никог, сам прискочио усред кризе у Киргизији, узимајући под свој политички патронат Бишкек. Затим, завидно је ојачао везе Казахстана са САД, а сада постаје и главни ослонац сарадње бивших република СССР са Европом, и главни у породици турски говорећих држава, окупљених око Анкаре.

Игра Европе дуж "пута свиле" има минских поља. Узбечки шеф Каримов је под западним бојкотом и, после отказа базе Харши Ханабад Американцима, изнова ближе Москви, мада је у "повратку" Узбекистана Русији више потребе за тренутним азилом него трајне опредељености.

У тежој позицији су ипак Руси, којима нови шеф Туркменије Бердимухамедов постаје загонетан. Туркменија је газда танкера, чије би одвајање угрозило ефекат геостратешке употребе руског "гасног оружја". То се види и по пажњи која му се у Москви указује. Тек што је сео у столицу Нијазова, дошао је у посету Русији, једину посету некој страној земљи коју је у међувремену предузео. Али, ишчекујући идуће недеље у Туркменији Путина, Бердимухамедов је прошле недеље неочекивано примио у Ашхабаду и шефове америчког Шеврона. Као да је Москви унапред желео да каже да он зна шта све Туркменистан може добити провлачењем цеви за гас дном Каспијског мора.