Cevi ispod Kaspija

Uz Rusiju, SAD, Kinu i Japan, odnedavno i Evropa žuri u centralnu Aziju, nastojeći da uspostavi sopstveni uticaj duž drevnog "puta svile". Taj egzotični prostor novonastalih država, Kazahstana, Uzbekistana, Turkmenistana, Tadžikistana i Kirgistana - vraćen je na sto geostrateških kombinatora propašću SSSR. Čak nije ni izgubio od nekadašnje atraktivnosti, samo su razlozi borbe za pozicije u "propalom carstvu" danas drugačiji. Svode se na gas, naftu i blizinu ratišta u Avganistanu i na Bliskom istoku.

Takođe, vodi se i borba za mesta bliže granicama pojedinih sila konkurenata. Na primer, u Kirgiziji, uz granicu s Kinom, sada već nekoliko godina koegzistira "komšiluk" jedne američke i jedne ruske vojne baze. A u oba slučaja uz izgovor na "terorizam".

Čemu, u ovako gustom i već postojećem rasporedu pozicija teži Brisel? Prvenstveno pronalaženju alternativnog dobavljača energije, koji bi spasao Evropu opasnosti ruskog ucenjivanja. Svaki treći kubni metar "ruskog gasa" Evropskoj uniji nije ruski, nego turkmenski. Ali, Turkmenistan ne raspolaže cevima, kojima bi svoj gas mogao da propusti do tržišta. Ucenjen je i Ašhabad. Turkmenija svoj resurs izvozi po sto dolara, dok ga Rusi potom preprodaju dvostruko, ili više nego dvostruko skuplje.

Posle otvaranja naftovoda iz Azerbejdžana, preko Gruzije do Turske, Kazahstan je u manje zavisnoj, ali sličnoj situaciji.

Izlaz iz zatvorenog kotla je "probušiti ga", provući cevi dnom Kaspijskog mora, prema Turskoj. Ekonomski i politički, to bi samo povećalo samostalnost centralne Azije.

Ispred Evrope, motor iskoraka Brisela prema Azijatima je Nemačka, današnji predsedavajući Unije. Berlin je još 2006. pripremio jedan "pilot-projekat", izabravši za partnera Kazahstan - ključnog igrača među državama područja. Ovog proleća, jedna kazaška delegacija je posetila Brisel i donela u Astanu političku ponudu Evrope od tri tačke: "bezbednosne politike", "ekonomskih mogućnosti" i evropskih "vrednosti i principa".

Drugim rečima, saradnja Evrope u ekonomiji i bezbednosti, u zamenu za prelazak partnera na kolosek zakonitosti i demokratije.

U Astanu, evropske "teze za razmišljanje" iznete su na sto ministrima. Ipak, ključni događaj sledi u junu, kada bi u Briselu trebalo da se održi prvi skup lidera Evrope i centralne Azije.

Rusija nije oduševljena. Moskva vidi da se Kazahstan rado prihvata uloge političkog stožera centralne Azije, zanemarujući njenu sopstvenu lidersku poziciju. Predsednik Nazarbajev, nezadovoljan je ulogom "trećeg u osovini" Peking - Moskva (unutar Šangajske organizacije za saradnju) i priželjkuje partiju s više karata u rukama. Upravo je, ne pitajući nikog, sam priskočio usred krize u Kirgiziji, uzimajući pod svoj politički patronat Biškek. Zatim, zavidno je ojačao veze Kazahstana sa SAD, a sada postaje i glavni oslonac saradnje bivših republika SSSR sa Evropom, i glavni u porodici turski govorećih država, okupljenih oko Ankare.

Igra Evrope duž "puta svile" ima minskih polja. Uzbečki šef Karimov je pod zapadnim bojkotom i, posle otkaza baze Harši Hanabad Amerikancima, iznova bliže Moskvi, mada je u "povratku" Uzbekistana Rusiji više potrebe za trenutnim azilom nego trajne opredeljenosti.

U težoj poziciji su ipak Rusi, kojima novi šef Turkmenije Berdimuhamedov postaje zagonetan. Turkmenija je gazda tankera, čije bi odvajanje ugrozilo efekat geostrateške upotrebe ruskog "gasnog oružja". To se vidi i po pažnji koja mu se u Moskvi ukazuje. Tek što je seo u stolicu Nijazova, došao je u posetu Rusiji, jedinu posetu nekoj stranoj zemlji koju je u međuvremenu preduzeo. Ali, iščekujući iduće nedelje u Turkmeniji Putina, Berdimuhamedov je prošle nedelje neočekivano primio u Ašhabadu i šefove američkog Ševrona. Kao da je Moskvi unapred želeo da kaže da on zna šta sve Turkmenistan može dobiti provlačenjem cevi za gas dnom Kaspijskog mora.