Како је Ђорђије постао Лалa

Башаид – Шушти ветар у епицентру севернобанатског микросвета. Белина снега меша се с типичним сивилом облачног преподнева, одакле је управо побегла магла, стварајући идеални колорит за равничарску меланхолију. Али Ђорђије није типични Лалош који живи у другој брзини, коме је равно све до Суботице на северу, и до Београда, на југу. Шта је сада Ђорђије Ђоровић? Интерно расељено лице које цупка, поскакује у летњим папучама и виче, усред села Башаид: „Ајде, упадајте, поцрках на ову ладноћу!”. Или је љубазни домаћин што нас дочекује играјући колце испред металне зелене капије, као кандидат за Лалу који ради на пет хиљада обртаја.

То је Ђорђије!Кућевласник, новопечени равничар, родом из неког, сада тако далеког села код Клине, који је протеран из јужне покрајине, настањен сада у северној. У селу Башаид, удаљеном 22 километара од Кикинде, 33 од Зрењанина и 18 од Бечеја.

Писао сам о о Ђорђију, његовој супрузи Милици и четворо деце септембра прошле године. Једини се Ђорђије из тужног, уклетог кампа за избеглице у Крњачи јавио на позив „Политике” да обиђе војвођанско село и уз помоћ Комесаријата за избеглице купи неку од јефтиних, напуштених кућа из којих су млади побегли у град, а старци под земљу.

Ђорђије је био пред пуцањем у кампу изгубљених душа на ободу Београда, ужелео се дворишта, штала и слободе, али није имао ни цвоњка за превоз до Војводине. Али,коцкице су се поклопиле, сеоске власти Башаида упутиле су званични позив да избеглице дођу, да покупују двадесетак напуштених кућа, да се населе, да попуне демографску црну рупу… Село је гасификовано, с кафићима, школом и вртићем, продавницама, домом здравља који ради у две смене. Башаидом патролирају полиција и бендови који се ту загревају пред новосадске тезге. Ко се моли богу, има где то да учини, ко хоће преко леба погаче, нема где да уплати лото.

И, стиже Ђорђије, у возилу УНХЦР-а, као висока званица. Запала му тада за око лепа, бела кућа, зидана крајем педесетих, са уређеним двориштем, пет великих чистих соба, свињцем стерилним као апотека и оставом за алат.Али, газдарица јеснимила госте, чула да Комесаријат купује куће, па подигла цену на 12.000 евра. Ђорђије је клонуо, његова Милица, родом из Санског Моста, добра али љута Босанка, почела је да куне и чинило се да ће Ђорђије довека остати у Крњачи, као човек без адресе који обитава на црном хлебу и лековима за смирење.

Али Ђорђије је од оних ликова који заслужује хепиенд. Једног сунчаног јутра, 17. јуна 1999. године, побегао је из Дреновчића, тако се зове то село с бајковитим пејзажем, а потом скитао, надничио и диринчио по селима дуж Ибарске магистрале. Двоје деце је добио у избеглиштву, двоје је повео са собом. Најстарији Василије има 17 година, Марија 15, а Немања 11и Стефандве и по године. Има Ђорђије још шесторо из првог брака и расути су, што по свету, што по Србији. Ђоровићи су прекинули да маштају о Војводини, о кући, о свињцу и дворишту, из Комесаријата се ућутали, заборавили на силна обећања о давању 7.000 евра по кући, о томе да би на леђима носили несрећнике до јефтиних кућа, само да напусте кампове…

Срећа, међутим, није заувек окренула леђа Ђорђију.Људи из хуманитарне организације „Дански савез” читају „Политику”, па су видели како смо распукли слику породице испред беле, лалошке куће, у Улици Николе Тесле, број 59, задња пошта Башаид. Дил је брзо склопљен. Цена куће је спуштена на 10.000 евра, Данци су дали 8.000, Ђорђијев син из Шведске послао три хиљаде, Комесаријат, дакле, наша драга и брижна држава се „придружила” с нула евра. Данци су за Ђорђијем послали и стари намештај, Комесаријат није послао ни чоколаду за клинце.

Срећна Нова, 2012, Ђорђије! Унео је овај педесетдвогодишњак само ствари и загрејао смедеревац. Бела, типична лалошка кућа, почела је да дише. Требало би да је овде крај, требало би да напишем да су Ђорђије, његова Милица и деца живели срећно, до краја живота. И била би ово бајка, да није српска! Ђорђије, дакле, није унапређен у грофа.

– Уселисмо се усред зиме, послушасмо државу, одосмо из кампа! Комесаријат нам није дао ни евро за кућу, ни помоћ за усељење, ни социјалну помоћ, ни пакете хране. Остављени смо на милост и немилост – каже Ђорђије, док Милица кува кафу.

И жена куне, псује, производи више децибела него сирена за ваздушну опасност. Зар да њена деца немају за хлеб у снегом окованом селу? Да није било комшинице бака-Стојке, која им је дала дрва, да није било комшије Живе, који им је донео кило масти и две патке, да није било осталих, добрих људи из Башаида, ко зна како би завршили? Можда као замрзнута, интерно расељена лица, без дрва, без брашна, безхлеба… Само снега! Узалуд је звао Ђорђије у помоћ. У МУП-у Кикинде нису желели да му издају пребивалиште, на основу кога би деца могла да добијају дечји додатак.

– Долазили су из полиције и испитивали нас, као да смо из Ал Каиде!Не верују да овде живимо. Питају ме, ал да брзо одговорим: Како ти се зове учитељица твог детета? Како се зове директор школе? Ја их молим да ми дају папире, показујем држављанства, изводе, уговор о куповини куће… Сумњиво лице тихо ми и поверљиво препричава детаље с информативног разговора.Шта је Богу скривио црни Ђорђије? Јесте да је црн и брадат, јесте да има подочњаке, јесте да је једва покретан и једва разумљив, јесте да воли да попије… И његова Милица, што јес, јес, псује и куне државу и власт тако гласно да је чују и даље од Кикинде, све до Хоргоша, али нису ваљда то разлози да њих двоје постану интерно расељени Бони и Клајд, људи који се проверавају већ два месеца, као потенцијална претња за националну безбедност?

У помоћ је ускочио и шеф Месне заједнице Зоран Петровић. Отишао је до МУП-а Кикинде где му је објашњено да МУП Палилуле заправо још није одјавио Ђорђија, па отуд неспоразум. Једна полиција не зна шта ради друга полиција.Формално, црни Ђорђије је још становник кампа у Крњачи, без сертификата да је постао Лала.

----------------------------------------------

Без помоћи

– Од јуна прошле године нема расподеле пакета хране за избегла и расељена лица у повереништву у Кикинди – изјавио је за „Политику” Предраг Војновић, повереник за избеглице и интерно расељена лица у Кикинди, одговарајући на питање зашто је породица Ђоровић остала без помоћи током ледене зиме. Војновић је рекао да је упутио Ђорђија у Црвени крст, Центар за социјални рад и Фонд општинске солидарности. Ђорђије је рекао да је Војновић био једини представник државе који се заложио за његову породицу.