Немоћ велике моћи

АНАЛИЗА ВЕСТИ
Човек који је чврсто био уверен да Баварска и њена (ултра)конзервативна Хришћанско-социјална унија (ЦСУ) не могу без њега – типична заблуда готово свих моћника – схватио је у једном часу апсолутне власти како је и за једну и за другу боље да се повуче са положаја који су њега, Едмунда Штојбера, чинили заиста краљевски неприкосновеним. Са положаја покрајинског премијера и шефа странке.

За то горко сазнање побринуле су се више неочекиване околности него његов политички рефлекс и државничка видовитост. Очигледно потцењујући жестину кризе која је имала баналан почетак – једна лепа локална политичарка је недавно обелоданила да из седишта владе шпијунирају њен приватни живот само због тога што се противи поновној Штојберовој кандидатури за премијера и шефа партије – велики моћник је схватио сопствену немоћ кад је наслутио шта се иза брда ваља: пред лавином која је незадрживо кренула растакала се лојалност "камариле" на коју је "краљ" до тада беспоговорно рачунао.

Политичка прошлост

Иако је формалан и дефинитиван одлазак са свих функција најавио за јесен, Едмунд Штојбер је већ постао политичка прошлост. И врло је вероватно да ће бити принуђен да то учини пре рока који је одредио.

Са политичке сцене тако одлази најуспешнији покрајински премијер, који је политички занат пекао уз скуте најраснијег баварског послератног политичара Франца Јозефа Штрауса и у чије време владавине је (од 1993) Баварска, по готово свим мерилима, била без премца међу осталим немачким покрајинама, али и са неоствареним амбицијама на великој, националној и европској позорници.

За длаку је изгубио двобој са Герхардом Шредером на парламентарним изборима у септембру 2002. када му је, као изазивачу, право првенства, тешка срца, али стратешки видовито, препустила тада још недовољно искусна Ангела Меркел, као предводник далеко јаче конзервативне формације, Хришћанско демократске уније (ЦДУ), од оне "сестринске", Хришћанско-социјалне уније (делује само у Баварској), која је стајала иза Штојбера.

Болну рану залечио је успех на покрајинским изборима следеће године, који је сам Штојбер означио као "сензационалан и епохалан": његова партија је освојила двотрећинску већину у покрајинском парламенту, што до тада ником у Немачкој није пошло за руком.

Краљ у провинцији показивао је несигурност провинцијалца пред изазовима велике сцене. Одбио је 2004. понуду да, на иницијативу Герхарда Шредера, и терен који је припремио француски председник Жак Ширак, буде председник Европске комисије.

Бекство из Берлина

Уследио је потом шок који је, по оценама многих политичких аналитичара, означио "почетак краја" Штојберове каријере. После готово пат-позиције коју су донели превремени парламентарни избори 2005. њему је било резервисано место "суперминистра" (за привреду) у "великој коалицији" традиционалних ривала и противника, социјалдемократа и конзервативаца, на чијем се челу, и најважнијем политичком положају у земљи, први пут нашла једна жена – Ангела Меркел.

И кад се са тим рачунало као са готовом чињеницом, да самоуверени и сујетни Баварац мења две покрајинске функције за ону једну савезну, суперминистарску, Штојбер је напрасно 1. новембра обелоданио да напушта Берлин и да се враћа у Минхен. Јуриш на фотеље које је већ био напустио обустављен је, али му бекство из Берлина очигледно није опроштено.

Тада се, по свему судећи, зачињала и побуна против њега која је тињала чекајући само погодну варницу – овога пута је то била нечасна епизода са шпијунирањем приватног и љубавног живота једне лепе и темпераментне Баварке – да букне.

Показала је то, на свој начин, и следећа чињеница: жестока битка за Штојберово наслеђе почела је и пре него што је саопштио намеру о повлачењу. Уз још један детаљ: љути ривали из времена његовог кратког боравка у Берлину, за место председника покрајинске владе, Гинтер Бекштајн, министар унутрашњих послова и Ервин Хубер, министар привреде, склопили су овога пута погодбу о деоби "плена". Бекштајну је у тој нагодби "припала" фотеља шефа владе, Хуберу председника странке. Појавио се, међутим, одмах и трећи, Хорст Зехофер, савезни министар за пољопривреду и заштиту потрошача. Он би могао да помрси Хуберу рачуне (кандидује се за председника партије), ако га у томе не спречи афера која је очигледно смишљено управо сада лансирана: булеварски "Билд" је обелоданио да Зехофер, поред жене и троје одрасле деце у Баварској, има, наводно, и љубавницу, која још очекује и његово дете, у Берлину.