Велики су потребни

НОВИ САД – Са почетком издавања државне земље у закуп, последњих недеља, сведоци смо све учесталијих насртаја локалних самоуправа и новопечених латифундиста на њиве које користе велики аграрни комбинати. Србобрански случај када су паори неовлашћено, без сагласности Министарства пољопривреде, упали и заорали 16 хектара ораница ПИК "Бечеј" требало је, очито, некима да послужи као пример како се обрачунати са "социјалистичким диносаурима".

То је неминовно отворило питање опстанка великих аграрних система у процесу приватизације која им предстоји. Управо ових дана завршен је тендер за ПИК "Бечеј", а ускоро ће се, после избора приватизационог саветника, знати ко ће бити већински власник ПК "Београд".

Залажући се за опстанак великих пољопривредних комбината као јединствене репродукционе целине, проф др Радован Пејановић, продекан Пољопривредног факултета у Новом Саду, сматра да је то утирање пута европском моделу аграра у Србији. Постојање великих система за производњу хране, сматра он, јесте нужност а не питање избора. Велика грешка направљена је са гигантом хране србобранским "Еланом" који може бити добра поука шта нам је чинити са преосталим комбинатима и великим аграрним системима

– Искуства европских земаља и оних из окружења (Мађарска, Словенија), које су окончале процес транзиције у аграру, недвосмислено говоре о неопходности да највећи проценат обрадивог земљишта треба да буде у рукама великих произвођача – каже проф. Пејановић. – То је и стратешки интерес државе јер је реч о производњи хране за становништво, што могу да остваре само комбинати који имају развијен и стабилан технолошки поступак, примењују савремену механизацију и агротехничке мере. Не треба, наравно, занемарити и научни и кадровски потенцијал којим располажу. Осим тога, они поседују све неопходне сертификате квалитета и безбедносно здраве хране до којих није лако доћи.

Како и на који начин функционишу велики аграрни системи у земљама Европске уније?

– Крупни пољопривредни произвођачи су носиоци високопродуктивне производње које државе Европске уније разним субвенцијама и наменским фондовима стимулишу за масовну производњу – истиче др Пејановић. – У Великој Британији земља је углавном у власништву лендлордова који, уз помоћ државе, иако због влажне атлантске климе имају земљу лошијег квалитета, постижу запажене приносе. Слично је и у Француској, која је велики извозник хране, затим Белгији, Холандији, Данској... Међу највећим успесима у ЕУ сматрају заустављање уситњавања и парцелизацију земљишта. У Немачкој, по најновијим подацима, број малих фарми годишње опада за два одсто, а у последњих 15 година у ЕУ њихов број је смањен за више од осам процената. У САД је одавно присутан ток пораста великих комерцијалних газдинстава која дају 78 одсто укупне робне производње и на које се држава ослања.

Велике аграрне компаније у Европској заједници су центар производње, али имају врло добру сарадњу са малим и средњим породичним фармама.

Земље ЕУ разноразним стимулативним мерама подстичу такозвану дуалну аграрну структуру која је данас реалност европске пољопривреде, наглашава Пејановић. Она се огледа првенствено у партнерству, кооперативности и органској повезаности великих и малих, а не у њиховом супротстављању. Преовлађујући став је да су им интереси различити, али да једни без других у општем процесу производње у аграру не могу.

– Да би се овакав модел сарадње великих и малих применио код нас, неопходно је подржавити западни модел предузетничког породичног партнерства – сматра наш саговорник. – То подразумева просечно четворочлано газдинство које поседује од 10 до 30 хектара обрадивог земљишта и одређен број грла стоке. Држава треба да стимулише њихову специјализацију – стакленичну индустријску производњу поврћа, цвећа, мини фарме... и да поспешује њихову сарадњу са великим системима.

У таквом амбијенту, тензије између комбината и паора, каже др Пејановић, сигурно не би биле изражене. Уместо сукоба развијала би се обострано корисна сарадња. Било би то  у интересу државе, али и пољопривредника, који комбинате не би доживљавали као отуђене центре моћи под патронатом државе.

--------------------------------------------------------------------------

Држава да одреди цену закупа

Др Радован Пејановић сматра Закон о пољопривредном земљишту треба под хитно мењати, поготово у делу који се односи на закуп државних њива.

– Лицитације, које организују локалне самоуправе, унеле су злу крв међу паоре и супротставиле их комбинатима и пољопривредним организацијама – каже др Пејановић. – Не могу општине да одређују цену закупа државне земље. То је ствар државе која земљу мора да класификује по њеној вредности и понуди је на тржишту ораница. Локалне самоуправе могу бити само технички сервис за организовање лицитација којима припада одређени део од закупа њива.