Парови „образ уз образ”

„Успомене удвоје”, гостујућа изложба Музеја Новог Сада, приказана је у Етнографском музеју. Изложбу чине фотографије настале од средине 19. до краја 20. века које приказују партнерску љубав. „Словачка свадба”, „Једноставно љубав”, „Образ уз образ”, „Почетак заједничког живота”, „Медени месец”, „Ко не умре млад, мора да остари”, „Партизанска љубав”, „Поглед у будућност”… називи су репродукција фотографија које сведоче о битним тренуцима у личним историјама парова, периодима доколице, или су успомене са заједничких излета и путовања. Ауторка изложбе је Ивана Јовановић-Гудурић, кустоскиња-етнолог.

– Ми као кустоси не можемо толико да улазимо у личне приче ових људи, али овако можемо да представимо једну врсту наше колективне емотивне баштине. Као најдражи пар на изложби можда бих издвојила оне на слици „Нечији бака и деда”. Посебно је дирљива због њиховог аутентичног и тако једноставног изгледа, чини ми се да би могли бити свачији преци – рекла је ауторка.

(Фото:графије партнерске љубави срећемо од самог почетка развоја ове технике. Брачни пар свечано обучен, укоченог држања тела, озбиљног израза лица, без телесног контакта који би указивао на евентуалну присност – карактеристике су првих „партнерских” фотографија. Будући да у том периоду доминирају правила понашања и друштвене хијерархије у односу на мисли, жеље и емоције самих субјеката на фотографији, данашњим посматрачима остављен је широк простор за размишљање о стварној причи које оне крију.

Овековечени мушкарци и жене из 20. века пружају увид у промену моде и животних стилова – хаљине у стилу арт декоа, таласасте фризуре, партизанске униформе из Другог светског рата, одевање у хипи стилу... Парови шетају парком, градским улицама или се возе на мотору. У складу с променом амбијента у којем су настајале, мења се и понашање самих актера, појављују се осмеси и приснији телесни контакт.
Прикупљање материјала и припрема изложбе је трајала око годину дана, а коришћене су  фотографије из фонда Музеја Новог Сада, ратне фотографије су из архива Музеја Војводине, а остатак слика је из личних албума пријатеља и колега ауторке, која је представила и фотографију из своје породичне колекције „Моји бака и деда”.

Испод сваке од изложених слика налази се цитат који тумачи потребу да будемо фотографисани, да се присећамо ових тренутака и чувамо их као сведочанство о једном времену.

К. Пинтарић