Доста с бескорисним!

У многим областима, данас је постало јасно – било да се ради о corporate social responsibility, међународном кривичном праву, геронтопсихијатрији или creative cities – колико друге дисциплине не могу да се одрекну рада хуманистичких наука и студија културе. У пракси су, дакле, оне важније него икада до сада, али њихова слика о себи храмље за стварношћу.
Илузија да су хуманистичке науке и студије културе авангарда која се боље разуме у друштвени развој него природне или техничке науке муњевито се распала 1989. године, у непредвиђеној пропасти Источног блока; све дисциплине друштвених наука до данас су у шоку због тога, и то у тој мери да чак ни не описују довољно трајне преображаје који данас из корена мењају и животни свет западних друштава.

То значи да се за сада завршило доба хладних ратова и конкуренција система; оно о чему се сада ради, у необичном обрту историје, јесу врели сукоби око простора и ресурса, а они ће током следећих деценија имати фундаменталне последице по облик нашег друштва. Оно што тренутно називамо "климатским променама" постаће највећи друштвени изазов модерног доба – посебно зато што постаје неизбежно питање како треба поступити са масама избеглица које тамо одакле долазе више не могу да егзистирају, и које би желеле да учествују у шансама за преживљавање у привилегованим земљама.

Из проучавања геноцида знамо како брзо решавање социјалних питања може прећи у радикалне дефиниције и смртоносне радње, и предупређивање тако нечег постаће провера тога умеју ли друштва да уче од историје или не. Услед тога би практичан увид у нужност спречавања најгорих последица еколошких промена захтевао глобалну културу учествовања, која данас још делује потпуно незамисливо, али о којој се хитно мора размишљати.

Уопште узев, хуманистичким наукама и студијама културе мораће се дозволити да дефинишу свој предмет шире него до сада: јер, неурологија нас је подучила томе да развој људског мозга тече у зависности од искустава, дакле у културним специфичностима, због чега се у људском подручју уопште не могу раздвојити подручја постојања природе и културе. Студије културе морају у већој мери да искористе оне налазе природних наука који им помажу да примереније описују друштва: дакле, да разумеју зашто су људи схватљивији као део мреже него као појединци, да ерозија тла за собом убрзо повлачи ерозију друштва, шта су емоције и како се оне модернизују под културним утицајима или шта су биосоцијални услови за даљи опстанак homo sapiensа. Његова најмоћнија техника преживљавања за сада се састоји у томе да су му његова свест и памћење отворили онај бесконачни простор између захтева и решавања који називамо културом.

Значи, тај простор је од пресудне важности, а хуманистичке науке и студије културе без отварања своје области проучавања неће бити у стању да заузму ону одговорну улогу која им припада наочиглед радикално нових друштвених проблема: оне одвајкада не производе справе, зграде, возила нити фабрике, већ коментаре, анализе, идеје и историје. Такве су историје могле, као што је показао двадесети век, да поседују невероватну деструктивну силу, али понекад су и – рецимо што се тиче историје људских права – од значајног цивилизаторског дејства. Оно што смо изгубили због спознајног шока 1989, и у шта су привидни прагматици у економским и политичким елитама успели да нас разувере са исувише успеха, јесте питање које одлучује о свему: Како хоћемо да живимо? Ово питање се поставља управо под условима свеобухватних климатских промена и глобализованог класног друштва у коме ни еколошка ни социјална политика не могу бити способне за будућност ако су смишљене са национално-државног становишта. Утолико ће ново схватање улога хуманистичких наука и студија културе морати да ревитализује и оно што је предуго деловало као преживело: појам политичког.

Харалд Велцер
(DIE ZEIT) Превела: Тијана Тропин