Никола, највећи пре Дражена

Никола Плећаш мој је новозагребачки комшија. Када се сретнемо, а то је обично у кафићу, на пијаци у Утринама, разговарамо о времену, политици или књигама, али о кошарци – никад. Не знам шта бих га о кошарци питао, њему се, очито је, о тој теми не прича. Што је, ваљда, и логично, јер је Никола, с још једанаесторицом другова, био свјетски првак у кошарци.

У Љубљани 1970, када су надмашили Совјете и Американце, он је имао двадесет двије године, и пред њим је била велика каријера. Шест година касније, када је његова генерација била на врхунцу, био је у саставу репрезентације за Олимпијске игре у Монтреалу. Није отишао због једне бизарне афере: снимио је телевизијску рекламу за „Франк” чајеве, што су онда неки протумачили као кршење Олимпијске повеље и начела аматерског спорта. Умјесто Николе Плећаша у Канаду је путовао Благоја Георгијевски. И тако је, без великог финала, завршила његова репрезентативна каријера.

У Локомотиви, која ће се пред крај Плећашеве каријере преименовати у Цибону, навијачи су га частили надимком Свети Никола. Мирне душе се може рећи како је, све до појаве Дражена Петровића, био највећи кошаркаш у историји клуба. Деведесетих, Плећаш се покушавао бавити тренерским послом, али није му ишло.

У бившем клубу нису хтјели да чују за њега. Једнима се није свиђало његово име и презиме, а други (или су то били ти исти) нису могли поднијети то што је Никола, за разлику од њих, био свјетски првак. Како год било, у земљи пуној митова и легенди, Плећашева је легенда пала у заборав. Тренирао је неке женске клубове, да би се двијехиљадитих, у вријеме када је национализам већ помало изашао из моде, запослио у градској управи, као некакав савјетник за спорт.

Николи Плећашу су шездесет четири године, стижу пензионерска времена, а у Хрватској спортисти немају право на повлаштене пензије. А зашто би такво право и имали, ако су у посљедњих тридесетак година набијали лопту по богатим европским и америчким клубовима? Али Никола је човјек из оних времена када ниси могао на олимпијаду ако си снимио телевизијску рекламу за чај, а при том је и свјетски првак и највећи кошаркаш којег је Загреб прије Дражена имао.

Недавно је, гледао сам то на телевизији, Никола Плећаш био у Србији, као гост на ревијалној утакмици какве, по угледу на Американце, организују сви наши кошаркашки савези. Ни тога у његово вријеме није било. Након утакмице је било и некакво славље, на којем се појавио предсједник Борис Тадић. О том је слављу Никола причао у интервјуу за ,,Јутарњи лист”. Каже да је рекао Тадићу како би се најрадије преселио у Србију, јер у Србији спортске легенде имају право на повлаштену пензију, а да му је овај рекао: ,,Шта чекаш, дођи!” Николу је страх шта би се у том случају догађало његовој породици у Загребу. Не би ништа. Времена су се ипак промијенила.

Друкчији је проблем на ствари, и то мој новозагребачки сусјед и друг зна, али претпостављам да му је тешко о томе да говори, а ко зна има ли оних који би га данас хтјели слушати и разумјети. Како да Свети Никола из Загреба због пензије пресели у Београд, ако је светост мирне и прецизне руке заслужио у Загребу? Није ту ријеч ни о каквом проблему из области раднога права, а није проблем ни у националним припадностима. Проблем је у сјећањима. Ко се у Београду сјећа какав је и колики кошаркаш био Никола Плећаш? Да, сјећају се неки већ прилично времешни навијачи противничких клубова, али то није то. Колико год мој старији друг Никола не воли по кафанама причати о кошарци, њему је стало да буде дио колективне меморије. Па човјек је, ипак, био највећи. А и да није, добро је бити добар у нечијим сјећањима.

На крају, све је изгледније да ће и Хрватска донијети закон о спортским пензијама, наравно не због људи какав је Плећаш, него због оних који су такве пензије више заслужили добро темпираним патриотизмом него тиме што су у нечему били прваци, тако се ни он неће селити из Новог Загреба. Али хтио сам о нечему другом, хтио сам о времену када су навијачи били експерти, па су знали све и о игри и о играчима. За њих је вриједило играти.