СКЗ објавила „Песме” Бранка Миљковића

Српска књижевна задруга, у „Малој библиотеци”, објавила је „Песме” Бранка Миљковића, у избору Слободана Ракитића. Тим поводом, у Српској књижевној задрузи, као омаж песнику, организован је мали округли сто. О Миљковићу су говорили Слободан Ракитић, Матија Бећковић, Душко Бабић, Слађана Илић и Милица Јефтимијевић Лилић, а стихове је казивао Срба Милин. Скупу је присуствовао и Горан Миљковић, синовац великог песника.

Слободан Ракитић је на студије у Београд дошао 1960. године, када је Бранко Миљковић био на врхунцу славе: објавио је своје најважније књиге, добио важне награде, укључујући и Октобарску награду града Београда. Оно што је за романтизам Лаза Костић, за парнасо-симболизам Јован Дучић, за надреализам Душан Матић, каже, за неосимболизам је Бранко Миљковић, иако је свако од ових песника најбоље своје песме дао независно и, готово, мимо песничких покрета којима су припадали. Миљковићева песма и пева и мисли, она је метафизичка и стварносна, имагинативна и рационална, отворена и херметична.

Матија Бећковић је говорио о дружењу с Бранком Миљковићем, који је поезију дефинисао као „патетику ума”. Умео је да каже: „И Ајнштајн се може препевати”. Дружили су се, најчешће, у „Безистану”. У истом дану је умео да заступа потпуно различита мишљења. Постоје две фазе у његовом животу: она док је био с нама и она када је отпутовао. Убио се, по Бећковићевом мишљењу, како би његове речи биле – истина. а не метафора. Желео је да му се верује, а почели су да му верују тек када је своја уверења платио главом. Матија Бећковић је на крају прочитао песму коју је посветио Бранку Миљковићу.

Уз напомену да је реч о једном од највећих српских песника, Душко Бабић је говорио о првој Миљковићевој књизи „Узалуд је будим” (1957), односно о миту о Орфеју и Еуридици. О насловној песми из ове збирке и мотиву мртве драге говорила је и Слађана Илић, истакавши да је написано много есеја на ову тему, а Слободан Владушић и књигу „Ко је убио мртву драгу”. Милица Јефтимијевић Лилић анализирала је песму „Свест о песми”, посвећену Алену Боскеу, у којој песник, између осталог, каже: „Реч ватра! Ја сам јој рекао хвала што живим,/ Реч смрт! хвала јој што ме још не пречи/ да волим самог себе и да се дивим/ својој људској моћи да изговарам речи”.

Миљковићев живот, приметила је Милица Јефтимијевић Лилић, био је тајна. И његова смрт је тајна. Она сматра да не треба олако прихватати устаљено мишљење да се песник убио, јер је све више гласова који говоре и другачије. З. Р.