Изборни окршај на десници

Више од 48 милиона иранских бирача данас излази на биралишта у атмосфери несвакидашње поделе: израелска претња ракетним ударом и санкције Запада окупљају их око лидера, економска стварност налаже им да у опредељивању за посланике новог парламента гласају за промене.

Евентуалне промене ће се, међутим, тицати само распореда снага између верских и политичких конзервативаца. Иако су власти једном броју реформиста дозволиле да се боре за неко од 290 места у Меџлису, парламенту, други су забрањени или су се одлучили на бојкот у знак протеста због прогањања или затварања својих присталица.

Ово су први избори после председничких јуна 2009. пропраћених великим и крвавим протестима који су Иран потресали осам месеци због оптужби опозиције да је Махмуд Ахмадинежад други мандат обезбедио крађом гласова.

Ако је национална политика обележила те изборе, ови ће делом бити у сенци геополитике региона којом доминирају израелске претње због спорног иранског нуклеарног програма, међународне санкције, „арапско пролеће”, махинације конзервативних сунитских краљевина Персијског залива, ситуација код великог иранског савезника, Сирије.

Иранске вође, навикле на притиске још од времена исламске револуције 1979, капиталишу на погрешном приступу Запада који се деценијама не мења: ослабити Иран изнутра до те мере да дође до промене режима, пожељно и система.

Иранцима, и оним незадовољним, то није циљ. Притисци их само збијају. Санкције онемогућавају реформе.

Чак и највећи број лидера и следбеника Зеленог покрета, прореформске опозиције, не доводи у питање темеље исламске републике. Захтеви за реформама које су пре три године предводили бивши премијер Хусеин Мусави и бивши председник Меџлиса Махди Каруби – обојица у кућном притвору већ годину дана – нису били револуционарни.

Изборима ће, такође, доминирати погоршавање стања иранске економије. Инфлација је званично 21 одсто, незванично до 30. Незапосленост око 15 процената.

Поново заоштрене санкције Запада све брже се спуштају до обичних људи. Биће још теже када казнене мере ЕУ ступе на снагу 1. јула присиљавајући Иран да алтернативна тржишта своје нафте потражи у Азији.

Но, за разлику од Запада, који мисли да ће његова стратегија изнуривања уродити плодом, поносна нација од 74 милиона становника кривца неће тражити напољу, већ унутра. Овога пута међу конзервативцима.

Ахмадинежад би лако могао да буде кажњен. Он је често, и неочекивано вешто, знао да изненади своје политичке ривале, али његова председничка моћ би после ових избора могла да буде ограничена тако што би до краја мандата 2013. морао да се суочава са парламентарном већином конзервативаца – који су против њега.

Уједињени конзервативни фронт, близак досадашњем председнику Меџлиса Алију Лариџанију и градоначелнику Техерана Мохамаду Бакеру Калибафу требало би да са избора изађе као најјача појединачна странка.

У томе и јесте опасност по Ахмадинежада и његов концепт уплитања национализма и шиитског ислама, јер су ова двојица поборници политичког „рационализма” и не једном су показали колико су незадовољни председником и популистичком економском политиком „предводника сиромашних”.

Они га, као и растући број Иранаца, криве што је укинуо субвенције за храну и гориво замењујући их месечним додатком од око 38 долара по особи – што је разгорело инфлацију и довело до поскупљења. Они његову владу доводе у везу са скандалом у вези са пребацивањем 2,6 милијарди долара из државних фондова.

Друга велика странка, такође на страни конзервативаца, јесте Фронт трајања исламске револуције који себе представља као бранитеља курса врховног вође, ајатолаха Алија Хамнеија. Они сматрају да су Лариџани и Калибаф сувише „меки” према опозицији – што их сврстава на страну Ахмадинежада.

Али, председников статус ни код њих више није сјајан – од прошле године, када се Ахмадинежад успротивио ауторитету ајатолаха Хамнеија и сменио министра унутрашњих послова.

Потом је, пошто се у јавности није појављивао десет дана, добио лекцију: министар је враћен. Ахмадинежад од тада није миљеник врховног вође који му је 2009. отворено – супротно својој функцији – помогао да дође на власт. Ајатолах је чак претио да ће укинути функцију председника.

Председникови следбеници, махом националисти поведени његовим тврдим ставовима, могли би да плате изборну цену.

Прилично поуздан барометар правог расположења биће излазност. Ниска би угрозила легитимитет режима, па није необично да је ајатолах Хамнеи изјавио да влада треба да учини све како би гарантовала највећу могућу излазност. Званичници уз подршку државних медија такође су позивали бираче да изађу како би показали шта мисле о „издајничким претњама”.

Регистрацију кандидата – којом је руководило министарство унутрашњих послова, а утицајни Савет чувара револуције је у дослуху са елитном Револуционарном гардом и моћним трговцима из базара стављао вето – обављена је у децембру.

Не само да нису прошли многи реформисти, већ и Ахмадинежадови кандидати. Све то указује да Хамнеију лојални конзервативци, који су доминирали досадашњим Меџлисом, имају највеће шансе да и даље задрже већину.

Током кратке кампање отворене 23. фебруара, у којој учествују 3.444 кандидата, званичници и државни медији позивали су Иранце да изађу на биралишта како би се супротставили „непријатељским претњама” режиму. О њима ће се бринути 8.500 припадника снага реда и милиције Басиџа.

Биће ово занимљива изборна борба између конзервативаца који ће се трудити да покажу максимум оданости идеалима исламске револуције и концепту „велајет-мадари” – апсолутном политичком и духовном ауторитету врховног вође.

Политика у Ирану махом је дефинисана покушајима да се присвоји легат архитекте исламске револуције, ајатолаха Хомеинија. Данас, оба конзервативна крила себе описују као најспособнија да бране верност исламу и социјалној правди.

Биће да су присталице ајатолаха Хамнеија, њих око 20 милиона, томе ближе.