Мало другачији универзум

Од када смо заједно са Аварима грунули на Балкан кроз целу историју били смо у сталном додиру са источним културама. Разумели смо се и учили једни од других. Из тог додира развиле су се готово све наше врлине и мане. Затим смо решили да почнемо своје дуго, предуго и прилично тегобно путовање у Европу. Често смо се на том путу, некада из нужде а некада из сасвим природне потребе, освртали за собом у правцу изласка сунца. На крају смо покушавајући попут Колумба да са друге стране опет завиримо на Исток заправо натрапали на Америку. То нас је мало обогатило, мало осиромашило и никако да себи нађемо праву меру. Тако смо, занемаривши сопствено културно искуство, уместо да на истоку купимо ф’нг швеј купили на западној пијаци некакав фенг шуи

Шта је фенг шуи

За разлику од неудобних панталона од којих вам ове зиме страдају бубрези а које су смишљене на Западу те произведене у Кини – фенг шуи је сасвим удобна роба, смишљена у Кини а произведена на Западу. Зато вам се чини да у том, не баш сасвим јасно уобличеном али примамљивом производу прилично лако можете наћи баш све што вам је у животу потребно. Са трговачког и маркетиншког становишта, фенг шуи је савршен "бренд" јер под њим можете добро продати све и свашта.

Идеје које су у савременој популарној литератури описане као наук о фенг шуију углавном нису засноване на познавању класичних кинеских извора ове вештине. Оне највероватније потичу са страница годишњих алманаха познатих по свом кантоншком називу као Тонг шу – Књига свих ствари или Тонг синг – Срећа у свему. Тонг шу је нека врста народног календара, у извесној мери сличног нашем црквеном календару у којем се поред прегледа празничних дана дају и разна упутства за срећније, што боље и успешније преживљавање наступајуће године. Овај традиционални алманах је редовно писан у Кини од средине трећег века старе ере и сасвим сигурно спада у најдуже штампану књигу на свету. У Британском музеју чува се копија из 877. године.

Тонг шу је првобитно пружао упутства сељацима за правилно и правовремено обављање радова у пољу, те извршавање религијских, поданичких и домаћинских дужности. Временом је прерастао у прилично опширан приручник за готово све свакодневне активности укључујући врачања, гатања, прорицања и погађања свих врста. Отуда се у популарној литератури могу наћи препоруке "фенг шуи мајстора" за успех у послу, браку, дружењу и многе друге мудрости које заправо не спадају у ф’нг швеј делокруг. Истини за вољу, од средине дванаестог века до данас просечни годишњи алманах садржи само две до три стране посвећене ф’нг швеју. Све остало спада у неке друге вештине.

Штета је што је веома мали број старих кинеских књига преведен на европске језике. Ево већ двадесетак година претурам по класичној кинеској литератури, преводим и читам преводе а да никада нисам видела превод неког заиста оригиналног и вредног списа о ф’нг швеју. Тек понеки фрагмент веома различитог квалитета може се наћи у магистарским и докторским радовима по универзитетским библиотекама. Већина модерних аутора популарних књига о фенг шуију то вероватно никада није ни читала. Уосталом, њихов циљ није да нам приближе производ једне источне културе већ да нам приуште овако освежен, мултикултурално обојен и доминантно западни производ лепо упакован у "стару кинеску мудрост". У томе нема ничег лошег. Одувек су народи размењивали своја искуства и идеје мењајући и прилагођавајући их сопственим навикама и потребама. Дешавало се да из таквих размена настану потпуно нове и боље идеје од којих многе данас красе нашу цивилизацију.

Шта је ф’нг

Ф’нг швеј је традиционална кинеска вештина одабирања места, оријентисања, димензионисања и обликовања свега што су стари мајстори градили. Његови корени сежу готово четири хиљаде година у кинеску прошлост, али је наук о овој вештини коначно уобличен тек средином другог века старе ере током Хан династије. Прва сазнања о ф’нг швеју у Европу су донели језуитски мисионари који су га сматрали црном магијом. Пажњу шире јавности привукао је Јитс пишући о Кини 1868. године, а потом су следили многи енглески, холандски и француски аутори. До средине двадесетог века о ф’нг швеју се писало само као о "примитивном веровању", "смешном сујеверју", "глупом шарлатанству" и "великом злу". Сви рани европски тумачи овог наука су веома мало о њему знали и још мање разумели, али им је свима био трн у оку. Зашто?

У једном моменту ф’нг швеј је постао симбол општег отпора и нетрпељивости коју су често својим делањем изазивали хришћански мисионари и колонијални моћници трудећи се да што силом, што милом "просвете" народ и "модернизују" Кину. Сироти модернизатори су морали да тешко наоружаним батаљонима чувају своја градилишта од незадовољних локалних власти и гневних сељака. Када су Енглези решили да изграде телеграфску линију између Кантона (Ован-град) и Хонгконга преко реке, чији извор се зове Змајева уста, па све до острва Каулун (Девет змајева), Кинези су се томе жестоко успротивили изговарајући се да је сасвим непримерено водити овце право у чељусти толиких змајева. Колонијалне силе су започеле прави мали рат са ф’нг швејем у којем су нестале многе старе и веома вредне књиге о овој вештини.

Треба знати да су се ф’нг швеј доктрином бавили и о њој писали високи службеници у надлежним дворским канцеларијама, царски достојанственици те учени људи широм Кине, али и ситни градски и сеоски преваранти који су тако зарађивали за живот. Чини нам се да смо ми данас наследили углавном ове последње. Велики градитељи, уважени чланови градитељских гилди често су и пуно говорили о ф’нг швеју али су се у пракси веома ретко и сасвим површно њиме служили. Тешко би било у целој Кини наћи објекат који у потпуности следи неку од ф’нг швеј школа. Посматрајући неколико заиста вредних старих књига из ове области чини нам се да оне ни не нуде јасно дефинисана правила већ више скуп вежби које помажу у усвајању најопштијих, фундаменталних знања и принципа на којима се заснива целокупна архитектура Кине. Њихов циљ није дефинисање некаквог архитектонског реда већ след ритуала за постизање одређеног градитељског духа. Тај дух ми, изгледа, нисмо препознали. Навикнути на свет крутих теорија, јасних дефиниција и неумољивих правила угурали смо ф’нг швеј у нама блиску матрицу фенг шуија чији је резултат често сасвим бесмислен.

Већина сачуваних књига о ф’нг швеју спада у јинџај литературу која се бави искључиво гробницама. Ипак, многе од њих садрже и делове који се односе не само на куће већ успостављају и чврсту везу између дома живих и њихових предака. Посебна вредност ових књига лежи управо у идеји да таква усклађеност положаја, оријентације, облика и димензија кроз очување природних веза са прецима обезбеђује срећу и просперитет људи који у тој кући живе. Тако кости предака почивају у гробници а њихов заједнички дух у кући потомака. Осећај простора који припада породици је тиме проширен и усмерен и на пределе далеко изван оквира њиховог дома.

Књиге јангџај литературе које се баве само породичним кућама су веома ретке и малобројне. Најстарија оваква књига је Жутог цара старина о кући која је настала током Танг династије (VII – X век). У њеном уводу наведено је 29 старијих, данас изгубљених дела. Садржај ове књиге се веома мало разликује од алманаха сачуваног у Британском музеју и није нарочито интересантан.

Хуанг Јифенг је 1629. године написао књигу под насловом Комплетна књига добре среће у кући свих усмерења у којој се детаљно позабавио проблемима правилног положаја и оријентације у густо насељеним градовима где је избор места знатно сужен. Ту је први пут изложена компликована формула бамбусових чворова за израчунавање повољних и неповољних места на тлу куће.

Веј Ћингђијанг је 1741. године написао Основно знање о кући, вероватно једно од најопширнијих и највреднијих дела ф’нг швеј литературе. Књига се састоји из четири тома. У првом тому аутор се позабавио избором места и оријентацијом куће под различитим природним условима.

Највреднији део ове књиге је други том у којем су описане везе између човека, простора у којем живи и природног амбијента. Трећи том је претрпан разним израчунавањима и детаљним списком свих "срећних" и "несрећних" димензија великог броја типова зграда, просторија и њихових конструктивних делова. Резултат ових силних рачуница је у томе да су нека врата сантиметар или два виша од других или нека греда исто толико краћа и пропорционално више постављена од неке друге греде. Последња два поглавља личе на збирку задатака залудног математичара. Четврти том обухвата основне принципе за планирање и градњу градова, као и подизање јавних објеката у њима.

Уз неколико алманаха (које треба разликовати од Тонг шу календара) као што је Ху Сјенџонгов Велики алманах за вођење свих послова на свету и неколико популарних лексикона као што је Бисер из мора знања, ово би био оквир нашег веома скромног познавања ф’нг швеја.

У наредним наставцима овде ћемо говорити о ф’нг швеју уместо о фенг шуију искључиво зато што нам је овај други већ довољно познат а склони смо да верујемо да нам је на овом поднебљу онај први ипак далеко ближи и разумљивији.

-------------------------------------------------------------------------

О ауторима:

Ивана је имала ретку прилику да се са кинеском културом и обичајима упозна у најранијем детињству. Њен деда, адмирал Драгутин Прица је прву деценију двадесетог века провео углавном по источним морима у Јапану и Кини. Приче које је слушала и касније дедини бродски дневници пробудили су у Ивани радозналост и љубав према Далеком истоку. После завршених студија италијанског и кинеског језика неко време је боравила на универзитетима у Италији где се заинтересовала за старе градове и архитектуру. Осамдесетих година се на универзитетима у Пекингу и Нанкингу бавила истраживањима у области традиционалне архитектуре и развоја урбане културе у Кини. Како је њен супруг Владимир образовање стицао на архитектонском и, неко време као упоредни студент, на филозофском факултету – то су заједно чинили добар тим за оваква истраживања. У првој половини деведесетих година рад су наставили на најстаријем европском синолошком институту у Лајдену. Данас живе и раде у Београду.