Упутство за одгонетање „Артисте”

Вечерас се завршава 40. Фест. Већ сутра на Фесту на бис, а на редовном биоскопском репертоару од 8. марта, наћи ће се и овогодишњи петоструки добитник Оскара – француски филм „Артиста” Мишела Азанависијуса, у нас са дистрибутерским називом „Глумац”.

Гледаоцима у Србији се нуди могућност да се коначно укључе у одгонетање питања зашто је и како овај црно-бели неми 100-минутни филм, уз то још и француски, са непознатим редитељем и непознатим главним глумцима (а не холивудски), са таквом лакоћом покорио свет освојивши од прошлогодишњег Канског фестивала на којем је имао светску премијеру све могуће награде: и француске „Цезаре” и награде Европске Академије за филм и „Златне глобусе” и британске Бафте, а ево сада и америчке Оскаре.

Тајна успеха Азанависијусовог „Артисте” („Глумац”) је у неколико, наизглед, једноставних ствари. Пре свега, као целина ово је шармантан, фин, интелигентан и слатко-горки забавни филм са изванредном музиком (позајмљеном из разних филмских класика укључујући и Хичкокову „Вртоглавицу”) и одличним глумцима.

Затим, ово је и врсно изведен омаж холивудском немом филму и то периоду непосредно пре појаве звучног филма, Велике депресије и првих Оскара, што Азанависијус постиже копирањем стила, конвенција, формата слике и ритма филмова двадесетих година прошлог века.

Ту је и лепа прича о великој пустоловној филмској звезди-заводнику Џорџу Валентајну односно Жоржу Валентену (Жан Дужарден као микс Дагласа Фербанкса, Ерола Флина, Рудолфа Валентина, али и Џина Келија и Фреда Астера), који се изненада суочава са застрашујућом ноћном мором – појавом звучног филма. Јер, он је уметник-глумац са снажним француским акцентом, а то је у америчком филму недопустиво и његова блистава каријера одлази у пропаст.

На овај начин, мудро и спретно, Азанависијус повезује савременог фимског гледаоца са „патинираним” филмом и са главним јунаком. Јер, како се његов артиста суочава са последицама технолошког напредка, новог економског поредка и са могућношћу губитка посла, тако се и гледалац овог филма, ма на којем крају света да се налазио, све лакше идентификује са страховањима главног јунака, јер од истих ствари и сам стрепи.

Осим што је на овај и овакав начин (у предходним пасусима објашњен) филм „Артиста” („Глумац“) спретно ударио контру победивши филмове пуне техничких, компјутерских и 3Д новотарија, освајањем оволиког броја Оскара, ма колико то било очекивано, ипак је начињен преседан.

Као прво, „Артиста” је први француски филм који је освојио Оскара у категорији најбољег филма, а Жан Дужарден први француски глумац који је освојио Оскара за најбољу мушку улогу. Наравно, да није у питању неми филм, већ филм на француском језику или на енглеском са француским акцентом, ништа се од овога не би десило. А успех и не би био можда толико плодоносан да овај филм још током прошлог Кана нису купила чувена америчка браћа Вајнштајн, чија је маркетингшка машинерија одрадила посао за чисту десетку.

У преседане спадају и чињенице да је француски „Артиста” први неми филм који је освојио Оскара после 1928. године и да је реч о првом црно-белом филму који је освојио ову толико жељену статуету, после готово четири деценије.

Великом успеху овог филма у Европи и у Америци, несумњиво доприноси и шарм 39- годишњег глумца Жана Дужардена који је, баш као у каквом холивудском сну, преко ноћи од анонимуса постао велика звезда. Мало познати француски кабаретски и водвиљски забављач, комичар (ожењен колегиницом Александром Лами) који се појављивао у неколико кратких и не много успешних дугометражних филмова и у хумористичкој серији „Момак, девојка”, у Азанависијусовом филму је показао сву раскош свог неспорног глумачког талента. У Француској га сада славе, частећи га епитетом „нови Белмондо”. Али, на основу Дужарденових изјава по светским медијима, да се закључити да је он итекако свестан како је до тог „нови Белмондо” још далек и трновит пут.