Политика није наша судбина

Од првог дела филма „Монтевидео, бог те видео” направили смо ТВ серију које је аутономно дело, чак је и прича другачија. Наша публика је навикнута да се серије праве од рестлова филма, али ми то нисмо радили, истиче у интервјуу за „Политику” редитељ Драган Бјелогрлић и најављује да ће други део филма бити шири у односу на први.

– Друга сезона серије имаће 17 епизода. До сада смо снимили материјал за 10 епизода и један део филма „Монтевидео 2” који треба очекивати на јесен – најављује Бјелогрлић,чији је редитељски деби вратио публику у биоскопе – видело га је више од 520.000 гледалаца, добио је похвале критичара, и освојио награде на домаћим и страним фестивалима.

Петнаест месеци после премијере филма, како објашњавате феномен „Монтевидео, бог те видео”?

Прво, у нашој историји никада нисмо имали озбиљно урађену епоху. Ретко се радила, а када се снимала то није било довољно добро. Ми смо је урадили на нивоу најозбиљнијих светских кинематографија. Друго, приче из периода између два светска рата и о грађанској Србији у време социјализма нису снимане из идеолошких, а касније из материјалних разлога. И треће, осим „Више од игре”, никада нисмо имали приче о фудбалу, о теми која нас се тиче. „Монтевидео” је одређен жанром поетичне грађанске мелодраме. Мелодрама као жанр је ретка код нас, а поетски стилизовани филмови публици су били нејасни, превише вештачки. „Монтевидео” има поетску стилизацију, у наративном делу је чист, јасан и прецизан, и нашао је пут до публике.

Радња филма смештена је у време када је Србија постајала део Европе, што се дешава и сада. Има ли паралела, поука из тог времена за ово?

Историја има своје законитости и периоди као да се циклично враћају. Тек после Првог светског рата,и управо тих тридесетих година,Србија је улазила у 20. век. Са отвореним вратима Европске уније, чији део би требало да постанемо, Србија тек сада – 2012, улази у 21. век. Тек сада за нас почиње ново време, попут јунака „Монтевидеа” који нису знали шта ће бити током 20. века, а суочавали су се с новим временом: модом, музиком, филмом, фудбалом, индустријализацијом, зачецима глобализације.

Али и у тој глобализацији, Моша, Тирке и остали јунаци вашег филма нису заборавили манире лепог понашања и пријатељство који нам сада недостају?

Филм је био мој романтични осврт на време које сматрам важним и бољим. У тим пионирским временима, људи стварају нешто ново и велико из племенитих побуда. То је било доба стварања новог света и односи међу људима, према животу и свету, били су романтичнији. То сада недостаје целом свету, а ми, после свих историјских дешавања, вапимо за таквим вредностима. Публика „Монтевидеа” је од седам до 77 година, а највећи фанови су тинејџери који су могли да кажу да је филм „као лимунада”. С те стране, срећан сам да су управо они препознали племените вредности филма и прихватили их.

У филму „Доктор Реј и ђаволи”, који вечерас затвара 40. Фест, тумачите лик Ратка Дражевића, удбаша који је спавао са 1.000 жена и убио 1.000 људи, али и продуцента који је подржао Петровића, Жилника, Павловића... Како сте га ви доживели?

О Ратку Дражевићу се мало знало, а много причало. Спада у оне људе иза којих је остало мало биографских чињеница, а доста дела и много најразличитијих контроверзних легенди. Градио сам лик ослањајући се више на мит о Ратку, а мање на биографију, јер је мање важна.

Треба ли нам данас у култури, у филму, један нови менаџер попут Дражевића?

Као високи представник безбедносних структура, због својих хедонистичких приступа животу, он је био склоњен у филм. Многи безбедњаци би то схватили као врсту пензионисања. Он то није видео тако, већ је створио најзначајнији филмски студио на просторима Источне Европе.

„Авала филм” је тада снимала велике пројекте, настао је црни талас, Србија је освојила Кан и радила највеће копродукције у којима је била активни копродуцент, а не само давалац услуга као данас. Најсветлији период српске кинематографије може се приписати периоду када је њу предводио један полицајац.

Нећу да кажем да нам сада треба такав полицајац. Сигурно је да без јаког позиционирања државе према кинематографији, она не може да функционише у малим земљама каква је Србија. Недостаје нам да држава јасно препозна место кинематографије.

Да ли ће новим Законом о кинематографији то бити остварено?

Тај закон даје минимум неопходних услова да кинематографија функционише и даје могућност ствараоцима да уреде свој простор. Поучен искуством тумачења лика Ратка Дражевића, не знам колико је добро кинематографију дати само филмским радницима да је уређују. Неопходно је да се наредних година успостави стратегија српског филма.

Без обзира на лоше услове у којима стварамо, филм је једна од светлијих тачака у нашој историји. Одмах после спорта, филм је најбоље представљао Србију у свету, и био јако утемељен и у држави. Србија је једна од ретких држава у Европи у којој је домаћи филм супериоран у односу на Холивуд. Својим успехом „Монтевидео” је донекле вратио ту веру, а онда су то потврдили „Парада” и „Шешир професора Косте Вујића”, који враћају публику у биоскопе.

Како сте дочекали вест о стицању кадидатуре Србије за члана ЕУ?

Трудим се да не будем роб политике. Последњих годину дана мало читам дневну штампу. Информишем се путем интернета и вести на ТВ. Опирем се ставу да је политика наша судбина јер то није добро. Колико год то радио, политика ће још дуго одређивати наше животе. Србија нема другог избора него да буде део европске породице.

Шта не смемо изгубити на путу ка ЕУ?

Не може нам се десити да изгубимо идентитет, културу и наслеђе и, на том терену, осећам се безбедно. Сходно нашем менталитету, васпитању, историји и традицији о томе не би требало бринути. Само морамо имати јасну стратегију шта желимо. Морамо бити свесни своје величине, јер у историји често нисмо знали како да кореспондирамо са тим.

Последњи ударци нове историје дали су нам добру лекцију. Сада треба да идемо путем који смо направили, свесни да нисмо велики и знајући да смо довољно велики да можемо сами да одлучујемо о својој судбини. Стратешке кораке треба да правимо свесни да живимо на специфичном простору Балкана где сигурно можемо да играмо озбиљну улогу у политичком, културном и сваком другом смислу.

Свест о нашим вредностима постоји, само треба да је артикулишемо у стратегију. Историјско искуство 20. века показало је да смо најслабији у прављењу плана. Сада треба да искористимо прилику да генерацијама које долазе оставимо јасну стратегију и позицију Србије у нашем региону пуном контроверзи и тешког историјског наслеђа, и да, поучени и победама и поразима, направимо себи могућност за бољи 21. век.

Ако нам је 20. век био век лутања, уз мало памети овај век може бити век просперитета Србије.

Никада се нисте јавно политички декларисали и подржавали појединце или странке. Остајете ли аполитични и пред нове изборе?

Поносан сам што никада нисам био у сталном радном односу и никада нисам био члан неке политичке странке. То ће остати моје опредељење. Од избора не очекујем нешто епохално. Поготову сада, када смо кренули једним путем. Нови избори само ће одлучивати ко ће бити на челу тима који ће ићи већ зацртаном трасом.

----------------------------------------------------

Треба нам само битка за повратак публике у биоскопе

Недавно је упоређивана гледаност вашег филма и „Параде” Срђана Драгојевића, иначе и сценаристе „Монтевидеа”. Чему то такмичење?

Гледаоце то не занима, и то нам није потребно. Ја се тиме нисам бавио. Једна неопрезна изјава Срђана Драгојевића, која је надограђена у одређеним домаћим медијима, довела је до тог утиска. Сваки дан сам у контакту с Драгојевићем и ми радимо заједно и даље.

Битка која треба да се води наредних година јесте битка за повратак публике у биоскопе. Кинематографије малих земаља, попут наше, немају разлога да постоје ако немају публику.

----------------------------------------------------

 „Политика” у „Монтевидеу 2”

Један од „јунака” првог дела вашег филма и ТВ серије јесте и „Политика”. Каква ће бити улога нашег листа и колеге Јовановића у другом делу?

„Политика” је у то време била један од стубова друштва. Бора Јовановић је био једини српски новинар који је нашу и европску јавност извештавао о томе шта се дешавало у тада далеком Уругвају. У другом делу, „Политика” ће бити један од активних темеља приче.

Јовановићеви потомци реаговали су на лик из филма у тумачењу Срђана Жике Тодоровића. Желим на вашим страницама да објасним да лик Боре Јовановића у филму није строго биографски, већ је више плод наше фикције. Приказујемо га с много поштовања и апелујем да не би требало реаговати на детаље који причу чине занимљивијом. Бора је разбарушен лик и љубитељ капљице, али то не значи да је он заиста био такав у животу.