„Партизановац” на рођендану Звезде

Црвена звезда је у петак прославила свој 67. рођендан. Тој свечаности је присуствовао и Марко Валок, који је као фудбалер био кобан по њу. На 18 такмичарских утакмица (13 у првенству и пет у купу) дао јој је 18 голова и најбољи је стрелац у историји „вечитог дербија”.

– Било је лепо на Звездиној прослави. Дали су признања најбољима из свих клубова, видео сам се с пријатељима, подсетили смо се како је било некада, разменили мишљења о томе како је сада, – објашњава Марко Валок, који данас слави 85. рођендан. – Ја се дружим са свима: са мојима из Партизана, са „звездашима”, идем на скупове ОФК Београда, Земуна, Рада, Војводине...

Данас је то права реткост. Некада су спортисти били љути ривали на игралишту, а пријатељи пре и после утакмице.

– Неки Ваљевац је био толико велики „партизановац” да су га после неке наше велике победе остали навијачи носили на раменима од стадиона до Славије. Једном идем иза њих и чујем га како пева: „Бобек ради волове, Валок даје голове!” Кажем му да су они наши пријатељи и да их не вређа. Изгледа да је од тога било неке вајде. После тога нисам чуо да је говорио тако нешто, – испричао је Валок.

Његов животни пут, а поготово спортски, крајње је необичан и поучан је пример шта све може да се постигне упорношћу – од тима чете је стигао до државне репрезентације.

– Играо сам за Крушевачку дивизију Корпуса народне одбране Југославије у Максимиру, на турниру на коме су учествовале још Загребачка и Београдска дивизија. Случај је хтео да је тада Партизан играо против Динама, па је тренер Шпиц пре подне одвео играче у шетњу. Да прекрате време гледали су нашу утакмицу и кад сам се вратио у Крушевац стигла је наредба да се јавим у Београд начелнику Дома Југословенске армије генералу Васи Смајевићу. Он ми је казао да ме хоће Партизан, који је тада био армијски клуб. То се није уклапало у моје намере, – одмотава „филм” Валок. – Желео сам да будем пилот-ловац и баш сам у то време ишчекивао позив из Ваздухопловне школе у Земуну. Рекао сам да ћу доћи у Партизан, ако ме тамо не приме. И нису ме примили. Тек много касније сам сазнао да је то учињено због клуба.

Али пут до голгетера Партизана (са 411 голова на 470 утакмица је други на листи најбољих стрелаца клуба свих времена) био је трновит. Валок открива да је много фудбалера, који се нису изборили за место у првом тиму, као на пример Огњанов, који се касније прославио у Црвеној звезди и био у оном чувеном Олимпијском тиму који је 1952. у Тампереу избацио СССР:

– У Партизан сам дошао у септембру 1947. Он је у претходној сезони освојио првенство и за мене је била велика част да будем у екипи са Бобеком, Чајковским, Симоновским, Бобом Михаиловићем, Миндом Јовановићем, Шоштарићем, Чолићем... Пре рата сам тренирао у подмлатку Витеза, а када се он после окупације преселио у Београд, прешао сам у земунски Грађански за чији сам први тим почео да играм 1944. Али, ово су били велемајстори. Сећам се да ми је Бобек по доласку пружио руку и рекао: „Ти ћеш сигурно бити центарфор првог тима”. Мислио сам да стварно тако мисли, а он се шалио. Међутим, иако сам био поручник, па због тога и један од руководилаца армијске Фискултурне школе у коју су ишли сви чланови Партизана, на тренинзима сам се понашао као фудбалски шегрт. Кад би на загревању требало да се врати лопта без питања сам ишао по њу. Ништа ми није било тешко. Док сам у Крушевцу био фискултурни руководилац дивизије устајао сам по мраку и трчао да стекнем кондицију, а онда кад сване тренирао с лоптом, па ишао на редовне обавезе. Вежбао сам и по подне, кад је било слободно време. С тим сам наставио и у Партизану и после шест месеци сам постао првотимац. Шпиц је убедио Бобека да ће пружити више ако пређе на полутку, што је он прихватио, и тако ми је ослободио место центарфора.

Као најдраже голове Валок издваја све победоносне против Црвене звезде и два која је, на једној од најбољих утакмица одиграних у Београду, дао Хонведу (17. новембра 1954. када је Партизан победио с 3:2), у то време најјачем тиму на свету:

– И давање голова се учи тренингом. Ја сам самостално вежбао шутирајући у зид. И стигао сам дотле да сам сто пута могао да ударим оштро лопту главом и да ми се она врати на главу. Исто тако и волеје и десном и левом. Али, то што сам радио сам са лоптом је имало и лошу страну. Навикао сам да гледам само у лопту, па сам на утакмици моје играче разликовао од противничких само по – штуцнама!

Марко Валок је у партизане отишао 3. маја 1944. С војском је завршио 1967, када му је на сопствени захтев престала служба у Југословенској народној армији у чину потпуковника. Посветио се потпуно тренерском позиву, па је био и селектор наше репрезентације.

------------------------------------------------------------

За освојено првенство „Како се калио челик”

О томе какве су награде биле некада у фудбалу Марко Валок је навео ове примере:

– За освојено првенство 1949. добили смо књигу „Како се калио челик”. За стоту утакмицу у Партизану шаховску гарнитуру, коју су правили робијаши у Пожаревцу, за 200. сервис за ручавање за шест особа, за 300. радио-апарат „космај”, а за 400. и последњу, 470, поклон је спојен у један: црно-бели телевизор без антене.

Лопта за албум са сличицама

Марко Валок је одрастао на игралишту земунског Витеза. Тада су БСК и Југославија били оно што су после рата постали Црвена звезда и Партизан. Зато се и данас сећа свог првог одласка на ондашњи „вечити дерби”:

– У то време се без јаког разлога није ишло из Земуна у Београд. Ја нисам био опредељен ни за БСК, ни за Југославију за коју је играо мој даљи рођак Фрањо Валок. Са десет година сам први пут отишао да гледам дерби. Играо се на стадиону Југославије. Деца нису могла да уђу сама, па сам замолио једног чику да ме уведе. У то време су се продавале чоколадице са сличицама фудбалера, па ко напуни албум добијао је од произвођача лопту, шнирач и пумпу. То се давало негде код Лиона и ја сам се са 11 година запутио тамо. Каква је то била општа радост земунских дечака кад сам се вратио с правом лоптом! Крпењачи је одзвонило, а моја мајка више није морала да се чуди, где јој нестају чарапе.