Без предрасуда и митова

Мада је и у прошлом веку било полемика око уџбеника, ипак се може рећи да су уџбеници из националне историје у Србији дошли под удар, како стручне, тако и шире јавности после петооктобарских демократских промена. Прва оштра реаговања изазвали су пре четири, пет година тада нови, тек објављени уџбеници за трећи разред гимназије природноматематичког смера и за четврти разред гимназије друштвенојезичког смера, пре свега зато што су на нов начин приказали улогу партизана и четника. Ти уџбеници су и даље у оптицају, а са једним од аутора поменутих гимназијских књига др Момчилом Павловићем разговарамо о томе да ли се уџбеници користе у политичке сврхе и како би требало да изгледа добар уџбеник из историје.

– С времена на време у медијима се појављују разни текстови о уџбеницима из историје у Србији, који се своде или на површну критику или на незаслужену похвалу. Озбиљне и непристрасне анализе као да нема – сматра др Павловић, историчар и правник, председник Друштва историчара Србије "Стојан Новаковић". Наш саговорник је и аутор 12 монографија, и великог броја чланака и расправа из историје Југославије "од постанка до растанка". Један је и од стручњака који су креирали стандарде за наставу историје у основним школама који још нису заживели јер тек треба да их усвоји Национални просветни савет.

Говорећи о уџбенику за гимназијалце чији је он коаутор, Павловић каже да је та књига заправо део преломног тренутка у уџбеничкој литератури из историје после 5. октобра 2000. године. Била је то уједно и најава преко потребне реформе у образовању у којој, према оцени Павловића, нису постигнути завидни резултати.

– Уџбеници, њихови аутори, као и читаво образовање деле судбину државе и друштва, које је у општој конфузији и које не уме да нађе добар баланс између традиције и транзиције, прошлости и будућности, Истока и Запада. Зато, сматрам, да не постоји уџбеник из историје у Србији, нити историчар у Србији који ће у потпуности задовољити све заинтересоване, све критичаре, све појединце и групе, и све српске ирационалне поделе, нити се преко уџбеника, (а то му и не мора бити основни циљ) могу помирити све супротности у српском друштву, од којих су неке још генерисане историјским догађајима из Другог светског рата и грађанског рата вођеног на овом простору у периоду 1941–1945, као и догађајима из последње деценије. Мора се ипак тежити томе да уџбеници из историје буду прецизни, засновани на најновијим достигнућима историографије, без предрасуда и митова, да контроверзне теме обрађују мултиперспективно, односно да се излажу не само чињенице, већ и различите нарације на одређене догађаје и личности. При том, потребно је стрпљење, јер и у Немачкој је требало десетак година након пада Берлинског зида да се појаве нови уџбеници, са ревидираним излагањем савремене историје – каже Павловић.

Према његовим речима, дојучерашња историја, и уџбеници који су у једном делу били обична пропаганда победника, створила је помало искривљену историјску свест и неуравнотежено гледање на прошлост простора и народа. Људи коју су одрастали са тим неуравнотеженим гледањем, који су га креирали па били они актери, партијски практиканти или професори универзитета, "дабоме да тешко и болно доживљавају рушење сопствене илузије и слике прошлости, рушење сопствених резултата истраживања".

– О томе шта треба да уђе у уџбенике потребно је повести озбиљну стручну расправу, организовати неколико међународних конференција и научних скупова, проучити програме и уџбенике земаља Европске уније и држава из окружења, па тек онда изаћи с нашим наставним планом и уџбеницима, који треба да усвоје све опште вредности али и да истакну сопствену специфичност. Јер, нити нам је историја иста, нити се могу правити накнадне нивелације – вели наш сабеседник.