Ни за 2.000 евра нема ко да ради

Ужице – Док трају припреме за улазак у другу фазу радова на градњи дела олимпијског комплекса у Сочију у Русији (универзитетско насеље и неколико хотела, укупно 92.000 квадрата), на основу недавно уговореног посла вредног око 260 милиона долара, грађевинска фирма „Путеви Ужице” има додатне потребе за радном снагом. Уз расположиве у предузећу, ваља обезбедити још око 2.000 радника, углавном грађевинске струке, да би обавили посао у предвиђеном року од 14 месеци.

Та компанија тражи добре мајсторе, не само у ужичком крају него и широм Србије: зидаре, столаре, фасадере, монтере, тесаре, вариоце, керамичаре… Нуде солидну плату и услове рада, али и грађевинско умеће и знање. Међутим, тешко је наћи такве на „тржишту”, међу неангажованима. Истина, понуда има, заинтересовани се јављају, али је мало искусних и добрих мајстора, а времена је мало. Изгледа да је већи проблем наћи поуздане и умешне грађевинце него у свету уговорити велики посао.

Директор „Путева Ужице” Милан Бојовић за „Политику” каже да је минимална месечна плата за најпростији грађевински рад на овом послу у Русији 1.200, а да проверене мајсторе плаћају око 2.000 евра. При томе, обезбеђен је смештај, три оброка дневно, у пола године плаћен је и један авиолет до Србије.

– Постоје, дакле, повољни услови и отуда прилична заинтересованост. Ево, за непуне две седмице од уговарања посла, јавило нам се око 100 радника, не само грађевинске већ и других струка из целе Србије, спремних да раде у Сочију. Истовремено, десетак домаћих фирми понудило нам је зидаре, фасадере, тесаре и друге из области високоградње. И даље зову телефоном у наше представништво у Београду или у управу у Ужицу, траже да их упослимо. Квалитет и умеће свих тих радника ћемо проверити. Ми смо, иначе, у јавност свесно дали те наше потребе, суочени с искуством да у ранијем периоду нисмо могли да нађемо довољан број квалитетних мајстора – прича Бојовић.

Међу пријављенима, наставља он, има и оних са искуством и без, углавном оних што имају проблем с послом па би, разумљиво, радом у иностранству да обезбеде егзистенцију. То, међутим, не значи да сви погодују потребама фирме која тражи врсне зналце да на што бољи начин обаве посао у Сочију.

– Намера нам је да на нашим градилиштима у Србији најпре проверимо заинтересоване кандидате, да знамо чиме располажемо. Стотинак радника, већ одабраних у минула два месеца, који су добили радне визе из Русије, шаљемо наредног викенда из Београда у Сочи. У сваком случају, није лако доћи до добрих мајстора, без обзира на оволику понуду – сумира директор „Путева Ужице”.

Неки од кандидата за ове послове изјавили су новинарима да је шанса за добру зараду главни мотив пријављивања. „Најбоље је радити у свом завичају, али овде је мала плата”, вели зидар Иван Павловић из Малог Зворника. Исто мисли и кувар из Бајине Баште Драгомир Благојевић који би паре зарађене у Русији уложио да крај Дрине боље живи. Међу пријављенима је и дипломирана правница из Ариља Анка Јевтовић, која говори руски језик и жели да дође до посла овде или у Русији, с тим што рад у Сочију сматра идеалном приликом.     

Ни на списковима Националне службе запошљавања у овом крају нема довољно младих, умешних и спремних грађевинаца. У филијали те службе у Ужицу, по речима њеног директора Радољуба Шуњеварића, на посао чека четрдесетак мајстора грађевинске делатности, и то старијих од 50 година, с тим што они не би на рад у иностранство већ на домаћа градилишта. – Младих мајстора међу незапосленима нема, та занимања школарцима нису популарна, тешко се формира одељење упркос израженим потребама на тржишту рада – напомиње Шуњеварић.

Ту незаинтересованост ђака потврђују нам у Техничкој школи „Радоје Љубичић” у Ужицу, која има и смер грађевинарство. Најтеже се, каже нам професор из те школе Радомир Тошић, формирају одељења трогодишње грађевинске струке. Деца их нерадо уписују.

– Пре неку годину хтели смо да отворимо одељење за зидаре и фасадере од 30 ученика. Обезбедили смо стипендије за сваког ђака у том одељењу, а „Путеви Ужице” понудили су им посао по завршетку школовања. Није вредело, само четири ученика су се пријавила, па одељење није ни формирано. Деси се, истина понекад, да таква одељења успемо да оснујемо, али су углавном она половична по броју ђака – истиче професор Тошић.