Повратак цара или корак напред

Владимир Путин је очекивано убедљиво победио своје конкуренте на недељним председничким изборима, па ће званична инаугурација новог-старог шефа државе бити обављена почетком маја.

Но, шта чека човека који би Русију требало да води у наредних шест, можда и 12 година? Шта чека Русе, и оне који су му обезбедили победу и оне који су гласали за неког другог кандидата?

Током вишемесечне предизборне кампање, у којој је досадашњи премијер избегао директно суочавање са конкурентима, Путин је своје ставове – од социјалних, економских, унутрашњополитичких до безбедносних – изнео у програмским текстовима објављеним на страницама руских дневних листова.

Путин свакако неће моћи да понови „чудо” постјељциновских година, када је земљу која је фактички била на коленима, вратио у клуб најмоћнијих држава света. Уместо тога, задатак новог председника биће да будуће кораке учини стабилним и уједначеним. 

Да би у томе успео, било би важно да Путин озбиљно сагледа све оно што су поручивали његови изборни конкуренти. Уосталом, како је истакао петопласирани Сергеј Миронов, гласање је показало у кога бирачи највише верују, али то не значи да су поражене и идеје које су износили он и остали „губитнички кандидати”.

Простор за реализацију тих идеја треба сада тражити у редовним каналима по којима функционише држава.

У протеклих неколико месеци, функционисање државе доведено је у питање масовним демонстрацијама Путинових противника у највећим руским градовима. Руска средња класа почела је да показује да је незадовољна садашњим стањем. Траже се коренитије промене у друштву.

Како бунт није политички профилисан на начин који би могао да делује као магнет на шире социјалне слојеве, поготово не на оне изван великих урбаних средина, многи су пожурили да то протумаче као пословичну инертност руског човека и његову „генетску приврженост аутократији” оличеној – или у цару или у јаком председнику.

Ипак, упркос захтевима опозиције за више слобода, пре ће бити да је Русима доста беде коју су проживљавали крајем 1990-их па су се зато изјаснили за стабилност.

Одбачена је свака помисао о експериментима попут „обојених револуција” виђених у Грузији и Украјини или Арапског пролећа. Тако гледано, ваља претпоставити да ће и митинзи против актуелне власти, којих ће свакако још бити, полако почети да јењавају, да би, можда већ око лета, сасвим уминули.

Друга страна приче је шта Путин може да учини на побољшању економије?

Како је написао у једном од својих предизборних текстова, он сматра да је Русија прошла кроз „дезиндустријализацију огромних размера”, наводећи да су у процесу тржишних и у великој мери стихијских промена преживеле само оне привредне гране које су „доносиле брз и лак профит, а биле су повезане са извозом сировина и полуфабриката”.

Излаз из такве ситуације будући председник види у јаком технолошком напретку, али не у свим гранама.

„Да бисмо повратили технолошко вођство морамо да знамо шта су нам приоритети. Први на листи су фармацеутика, високо технолошка хемијска индустрија, композитни и други материјали који за основу немају метале, авио-индустрија, информационе, телекомуникационе и нанотехнологије… Списак свакако није коначан”, написао је Путин и додао да, када је реч о нуклеарној технологији и освајању свемира, Русија ни до сада никоме није уступала своју лидерску позицију.

Треба међутим имати у виду да ни околности у свету не иду Русији наруку: тешки финансијски шокови појединих држава ЕУ, највећих руских партнера, али и глобална безбедносна ситуација која прети могућим новим ратовима.

Сва је прилика да ће ново председниковање Владимиру Владимировичу бити далеко теже од оног претходног. Што је његов избор.