Наслеђе

Све чешће и чешће чујем традиционално поређење: „Дужан као Грци!”. Није да није на месту него ми је жао што се Грчка све више своди на њен дуг. А није да изрека „Храбар као Грци!” не би била утемељена у чињеницама. Не мора да се иде у историју чак до Термопилског кланца или Саламинског теснаца; може да се прочита и шта Винстон Черчил сведочи о томе.

Него, да се вратимо на дуг. Ни после најновијег пакета мера које омогућавају Грчкој какву-такву спољну ликвидност, стање се није знатно побољшало. Ни после отписивања 53,5 одсто грчког дуга приватним повериоцима и репрограмирања остатка (још увек није све финализовано), грчки дуг није одржив. Пре свега због тога што се не може очекивати привредни раст земље у скорој будућности, па тиме ни раст пореске основице. Основни проблем је што све ове мере, као ни мере фискалне оскудности на које су се обавезале све чланице еврозоне потписивањем документа у Бриселу у прошли петак, не решавају основни проблем грчке привреде – она није конкурентна. А међународна конкурентност је основа за опстанак мале привреде попут Грчке. Један од основних разлога за грчку неконкурентност лежи у томе што она као чланица еврозоне нема националну валуту, па не може да се умањи њена вредност.

У тим условима, садашње мере које се примењују неминовно терају Грчку не само у рецесију већ и у депресију. С једне стране, умањење јавне потрошње доводи до контракције домаће тражње. С друге стране, будући да је грчка привреда неконкурентна, извозна тражња не може да компензује пад домаће. А грчка привреда је неконкурентна због тога што је продуктивност ниска и што су трошкови (по јединици производа) високи.

Висока вредност евра у односу на друге валуте, амерички долар на пример само појачава грчку неконкурентност на тржиштима земљама које су везане за те валуте, па је стога грчки извоз мали и не може да расте. И тако се Грчка неминовно налази у слепој улици. Неке од предложених мера довешће, на дуги рок, до повећања конкурентности, али оно што економисти називају номинално прилагођавање (обарање трошкова, попут плата, у номиналном износу) политички је веома тешко и, као што се види на атинским улицама, ратоборно. Занимљиво је да се, према информацијама са Сајма туризма у Београду, аранжмани у Грчкој нуде по истим и добрим делом вишим ценама (у еврима) него прошле године. Ето грчког прилагођавања!

Шта је решење? Једноставно је: да Грчка напусти еврозону, да евро замени националном валутом, иницијално у односу један према један, и да онда драстично обори курс националне валуте у односу на евро. Шта би се тиме добило? Плате у еврима би опале, пореска оптерећења у еврима (она која се планирају) опала би, грчки производи би били конкурентнији, повећала би се тражња у свету за грчким производима, дошло би до привредног раста. Оваква мера, међутим, није без ризика. С једне стране, увођење и депресијација „нове драхме” била би само потребан, али не и довољан услов за враћање Грчке у светску привреду – потребне су радикалне и свеобухватне институционалне и структурне реформе, како би се побољшало пословно окружење и подигла ефикасност јавног и приватног сектора. С друге стране, излазак из еврозоне доводи до опасности од различитих спекулативних удара, као и до јуриша на банке, како би се депозити у еврима подигли пре конверзије и девалвације. Брзина којом се у последње две године повлаче депозити из грчких банака, међутим, показује да је остало релативно мало оног на шта може да се јуриша. Јасно је да излазак из еврозоне није идеално решење. Једино што Грчка није у прилици да бира између више добрих решења!

Занимљиво је да се ова опција у Грчкој готово не разматра. Не разматра се, практично, ни у европским престоницама. Вероватно су политички разлози пресудни за овакав став, почев од немачког изборног календара (септембар 2013). Такав излазак би значио губитак репутације ове монетарне уније, односно људи који су је стварали и који је још увек заговарају. А када су је стварали, веома су прецизно дефинисали услове и процедуру уласка, али нема ништа о условима и процедури изласка. Толико су били убеђени у тријумф своје велике идеје!

Ипак, кључна одлука се доноси у Грчкој. За њу је потребна храброст и то храброст да се погледа истини у очи, да се спозна и прихвати који су путеви затворени, да се прихвате све оне жртве које су неминовне и да се истраје на изабраном путу. У Грчкој још нико није показао ту храброст: ни они у парламенту, ни они на улици. Што не значи да неће! Бар имају на кога да се угледају!