Сурфер на видику

Пре неколико дана завршио се екстраларџ, четрдесети јубиларни Фест, који је показао да се доживљај великог платна никако не може мерити са скученом пројекцијом малог формата у ушушканом дому, уз кокице, зврцкање мобилног и коментаре посусталих чланова породичног гнезда, који се спремају за спавање.

Захваљујући селекторима, којима све похвале јер су мислили о разнородним афинитетима, ни у једном случају не потценивши софистицираног и интелигентног гледаоца, овај филмски фестивал је повратио веру у филм, пре свега као уметност слике. Никако не оне на коју су многи навикли и из које, брзином торнада Катрин, испадају ноге, руке, раскомадана телеса.

Шетам фоајеом Центра „Сава” и после пројекције филма прислушкујем коментаре. Ау, брате, ала га је утишао. Баш нас је удавио. Развууууучено. Досадно и инфантилно. И шта? Шта ће му оне планете које се полако врте? Дозлабога споро, једва сам дочекао крај. Могло је све то да се каже много брже и сажетије. Овако је тешко смарање.

На трагу сам сурфера, модерних јахача који клизе по таласима. Њих једино занима површина, један па други талас, они опстају брзо се крећући од једног до другог узбуђења, пазећи да се ни за једно не вежу превише јер суштина је – да се не падне с даске. Способност сурфовања огледа се у томе да се муњевито савладава море и да се никако не погледа доле, у дубину. У енглеском језику појавила се тешко преводива синтагма channel surfer, онај који се после напорног посла баца у фотељу и даљинским управљачем прелеће преко телевизијских канала, дуго се не заустављајући ни на једном. Сурфери гаје известан презир према дубини у којој би морали да буду пажљиви и концентрисани посматрачи. Уосталом, дубина притиска, доле лако може да се остане без даха.

Ментално сурфовање подразумева непрестани проток идеја које лепршају у непознатом правцу, остављајући за собом празнину. Шта, ког врага, имам да мислим кад је око мене грозота! Јер ништа лепше од светлуцаве површине која не обавезује. Зато клизимо по својим ставовима, релативизујемо тврдње у којима може и ово и оно, као сурфер на дасци, нагињемо се и мењамо углове посматрања из којих нам се све чини подједнако могуће и немогуће. Одлуке су прилагодљиве, закључци иди ми дођи ми, пасују сваком струку као ластиш на гаћама.

Изузетна уметничка остварења траже талентованог гледаоца, а шта је таленат него умеће улажења у дубину појава, способност пробијања површине да би се открила скривена унутрашњост. Тек тамо где предосећамо да невидљиво постоји па смо почели да му се приближавамо да бисмо га изнели на површину и уобличили у нашој свести, тек тада можемо бити сигурни да смо на трагу оног правог.

Криза уметности потиче и из кризе публике, која, будући да није у стању да се усредсреди на нешто битно што би је очарало (јер шта још мене у овом шаренилу и метежу може да одушеви), постаје све нестрпљивија и површнија. Начин на који људи читају, брзина којом прелећу с поглавља на поглавље, заинтересовани искључиво за оно „шта ће бити даље”, не примећујући скривену санту испред Титаника, обликује и брзометног писца који књигу више не пише полако и усредсређено већ оном брзином којом ће је људи читати. При том мислим на књиге за једно поподне јер створити нешто заиста вредно подразумева много труда. Иако поплава нових наслова ствара уверење да је лако писати и да је таленат у ствари „лакоћа пера”, писање, као свако стваралаштво, изискује много напора, времена и труда. Људи махом ово примају са сумњом, као неубедљиво хвалисање оног ко седи на Парнасу и оданде пљуцка на окупљене али и даље имају добру вољу да масовно купују књиге на попустима, наивно верујући у илузију да ће се мудрост нагомилана на полицама, путем осмозе, лако упити у њих. Прелетање преко наслова, брзо дијагонално читање и прескакање досадних пасуса, и већ имамо сурфера на видику.

Закључак није тешко извести. На једној страни, постоји велика уметност као аристократија духа. На другој је масовна култура прилагодљива сваком оном који улази у књижару као у пекару – да би купио нешто тек извађено из рерне.