Америчко убеђивање Москве

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Само дан после (ре)избора Владимира Путина на место руског председника, званични Вашингтон је објавио да ће обновити убеђивање Москве да буде „кооперативнија” у међународној акцији против Сирије.

Калкулација је, како је то образложила представница за штампу Стејт департмента Викторија Нуланд, да је Русија досад била „преокупирана” председничким изборима, из чега произлази да су сада створени услови да преиспита свој вето уложен на две резолуције УН у којима се осуђују поступци режима Башара ал Асада против учесника опозиционих протеста.

Ова очекивања су ново прихватање резултата руских избора, који овде ни у једном моменту нису оспорени. Из седишта америчке дипломатије већ у понедељак је упућена честитка „руском народу” на окончаном изборном поступку уз поруку да ће са новоизабраним председником сарађивати после верификације резултата и пошто положи заклетву.

Званично је прихваћен и прелиминарни извештај посматрачке мисије ОЕБС-а да је гласање дало јасног победника са апсолутном већином. Велики број посматрача је протумачен као „знак да руско друштво жели да учествује у унапређивању демократских институција”, а изнето је и уважавање напорима владе да реформише политички систем.

Замерке на начин вођења кампање, партијску употребу владиних ресурса и процедуралне нерегуларности овога пута нису у првом плану и у упадљивом су контрасту са својевременим оценама децембарских парламентарних избора.

Америка, другим речима, прихвата Путина као новог-старог партнера, с утиском да, док исход избора никад није био неизвестан, то није случај са оним што ће се догађати у следећих шест година његовог новог председничког мандата.

„Постизборна Русија ће бити упадљиво слична предизборној Русији”, сматра аналитичар Фарид Закарија, колумниста „Тајма” и аналитичар Си-Ен-Ена. Главно разлог за то је што Путин никад није ни одлазио – вукао је главне конце и после 2008, када је председник формално постао Дмитриј Медведев, док је Путин четири године провео као премијер.

По Закарији, руска економија је примарно заснована на минералном благу, укључујући ту нафту и природни гас, и Путин неће бити заинтересован да нешто у том погледу мења. „Што се то више диверзификује, већи су изгледи да се изгуби политичка контрола”.

„Тајм” у својој анализи констатује да је Путин популарнији од своје партије, Уједињене Русије, и да ужива широку подршку у индустријским областима земље, где његови позиви за стабилност привлаче конзервативне и од сваких промена уплашене бираче, што је надокнадило „историјски” пад његовог рејтинга у великим градовима. Већина руских бирача је наиме била суочена са једноставном дилемом „а ко други?”

У свом „бекграунд профилу” Путина, „Њујорк тајмс” оцењује да ће у свом трећем председничком мандату он бити принуђен да реагује на захтеве да промени начин на који управља Русијом, односно да ће, с обзиром да се његова некад „феноменална популарност” осипа, морати да на други начин обезбеђује своју легитимност.

И овом приликом се, с обзиром на најављен повратак Медведева на место премијера, говори о „тандемократији” и подели улога у руском двојцу на „Бетмена и Робина”.

Веома занимљиву анализу политичких и друштвених трендова у Русији дао је пре избора познати спољнополитички стратег Збигњев Бжежински, чија је главна теза да се „Руси мењају и да не треба да потценимо степен тих промена”.

„Сведоци смо да се тамо први пут појављује грађанско друштво, састављено углавном од средовечних и млађих припадника средње класе. Та нова елита сада има искуство слободног путовања у иностранство, што је у руској историји нешто потпуно ново. Има и на десетине хиљада дипломаца западних универзитета…”

Бжежински сматра да је та нова средња класа која настаје у Русији ослобођена страха који је као кључни елеменат у политици постојао деценијама и вековима – „а кад нема страха, имате почетак нечег веома значајног”.  „Руско цивилно друштво је у неким аспектима напредније од популистичких покрета у арапском свету. То је покрет који стреми аутентичној грађанској демократији као циљу, а не само да неког свргне.”

Милан Мишић