Иза једне племените идеје

У време избора, место градоначелника код нас је једно од најважнијих. Рекли бисмо да је важније од места премијера. То није нимало случајно: наши професионални љубитељи градова, они који их воле за своју плату, схватили су да је град један велики партијски дисконт у коме је могуће узимaти на вересију. Међутим, српски градови су распродати и сада треба пронаћи базу одакле је могуће још нешто исцрпети.

И у том оквиру треба посматрати идеју о новој регионалној организацији, у којој ће се пронаћи још неки дисконт у коме се нешто задржало.

Подсећам с тим у вези како су код нас поједине општине добијале или губиле статус града. Некада су само у Војводини, по старом Уставу (из 1974) била 54 града. Онда смо имали један период кад су у Србији постојала само три града, Београд, Нови Сад и Ниш. Да би после тога свакој иоле већој општини политичари обећавали да ће постати град. Тада су партијcки каравани посећивали и Зрењанин, и Суботицу, и Панчево и Вршац, убеђујући их да је њихов бољитак у добијању статуса града. Тако да од 2007. године у Србији имамо 24 града, што је очигледно премала цифра за нову прерасподелу политичке моћи.

Међутим, када би се овде могло промишљати рационално, научно, стратегијски, а не онолико колико траје мандат једне странке, тада би принцип регионализације, с једне стране, и локализације, с друге, имао призвук озбиљног пројекта. Наравно, данас када одете у било које место и испричате причу о нужности јачања локалне самоуправе сваки становник ће вас подржати. Међутим, наши грађани занемарују чињеницу да је град најскупља роба и најсавршенија економска машина. Зато је веома важно ко ће после избора бити поседник градског новчаника, дакле поседник предузећа која газдују градским грађевинским земљиштем и градским комуналним предузећима.

То је важно и у земљама тзв. либералне демократије, онима које су раније урбанизоване, али тамо постоји институт политичке одговорности и постоји политичка култура која спречава ову мимикрију са којом се ми суочавамо.

Управљачи градским грађевинским земљиштем су најбогатија предузећа у Србији. То није Железара или ,,Колубара”, то су они који доносе одлуке о употреби градског грађевинског земљишта. Њихови партнери су само они који имају новац.

Према томе, да бисте управљали јако великим новцем морате да будете веома поуздан кадар. А немојмо заборавити да у сваком уџбенику урбане економије пише да се у градским насељима већи новац обрће од градског грађевинског земљишта него од било које врсте криминала. То, наравно, не значи да је градско грађевинско земљиште само по себи криминал, али је криминал то како се њиме код нас управља.

Када то имате у виду, онда почињете да сумњате да се и иза једне племените идеје о јачању локалне самоуправе у ствари нешто друго ваља, а реч је о потреби да се заузме оно што је још преостало у дисконту који се зове градско грађевинско земљиште.

Из тог угла друкчије се посматрају и предлози о формирању нових мањих општина: одређеним странкама је циљ да се изборе за тај мало нижи ниво управљања у односу на националне ресурсе. Дакле, за задобијање власти у локалним самоуправама. Шта ће од тога имати грађани?

Међутим, систем партиципације у локалној самоуправи код нас је мимикричан, он формално задовољава европске стандарде, иако грађани не могу да учествују ни у планирању ни и у одлучивању о изградњи и коришћењу града.

Европска искуства говоре да је грађанима локална самоуправа важнија од функционисања њихове владе, рецимо у Холандији, али та одговорност према себи и својој непосредној околини гради се деценијама, и то је нешто што пожелите да имате и овде. Иако код нас и месне заједнице функционишу по принципу партијске расподеле функција.

Зато исказујем свој песимизам и поводом идеје о децентрализацији: плашим се да ће и она, у постојећем систему доминације партија бити злоупотребљена.

Професорсоциологије града, Филозофски факултет у Новом Саду