Бошњаци траже измену Устава и аутономију

Нови Пазар – Институције дупле, права преполовљена. Тако најчешће заговорници тезе о угрожености Бошњака у Србији описују положај припадника своје националне заједнице. Бошњака у Србији, према попису од 2002. године има 136.087 (1,82 одсто од укупног становништва у републици). Овом броју би се, условно, могло додати и 19.503 грађанина, који су се изјаснили да су у националном смислу Муслимани. Ова национална заједница која не чини ни два одсто становништва има два министра, четири народна посланика, два национална савета Бошњака, две исламске заједнице и чак 12 бошњачких националних партија. Од којих су већини, нарочито уочи избора, уста пуна борбе за права Бошњака...

Национална одредница Бошњак релативно је нова. На попису 1991. године, национално име Бошњак није постојало, а Муслимана је у Србији било 173.871. Ново-старо национално име за Муслимане утврђено је на Свебошњачком конгресу 1993. у Сарајеву. У Србији највећи број Бошњака живи у југозападном делу републике. Шест општина у Србији (Нови Пазар, Сјеница, Тутин, Пријепоље, Прибој и Нова Варош) за већину актуелних бошњачких политичара део су Санџака, у који сврставају и пет општина у Црној Гори. Бошњаци чине убедљиву већину у становништву Новог Пазара, Тутина и Сјенице. У Пријепољу, Прибоју и Новој Вароши већину становништва чине Срби. Иако овај простор деле са другим народима, углавном са Србима, бошњачки политичари најчешће овај простор сматрају само својим, тражећи разне врсте његовог преуређења.

У новембру 1992, у организацији тадашњег Муслиманског, касније Бошњачког националног већа чији председник је био Сулејман Угљанин, организован је референдум на коме су се Муслимани изјашњавали да ли су за потпуну политичку и територијалну аутономију Санџака, са правом прикључења некој од бивших република СФРЈ. Како су саопштили организатори (изјашњавање је било илегално, па није било никакве званичне контроле), припадници ове националне мањине су се скоро стопроцентно изјаснили за аутономан Санџак. На резултате овог референдума и сада, нарочито уочи избора, подсећају бошњачки политичари, истичући аутономију као свој политички циљ и задатак.

Најгласнији заговорник тезе о обесправљености Бошњака у Србији је главни муфтија Исламске заједнице у Србији Муамер Зукорлић. Верски вођа са богатим политичким речником, неки кажу и амбицијама, на таласима вербалне борбе за права Бошњака, као носилац листе Бошњачке културне заједнице у јуну 2010, на изборима за национални савет Бошњака освојио је 17 од 35 мандата. Недовољно да сам формира овај савет (овде се он назива Бошњачко национално веће), али довољно да се сматра не само верским него и политичким вођом Бошњака. Придружила су му се двојица већника са друге листе, па је веће формирано, али га држава није признала. Грешке у процедури формирања овог већа спочитаване су тадашњем ресорном министру Светозару Чиплићу и неспремности „београдског режима” да призна Зукорлићеву победу. На другој страни, „старо” Бошњачко веће, које је годинама предводио Сулејман Угљанин, наставило је свој рад „у техничком мандату”, са Есадом Џуџевићем на челу.

Министар Милан Марковић, коме су припала у надлежност људска права и национални савети, више пута је најављивао нове изборе за национални савет Бошњака, али се још не зна када ће то бити. Зукорлићева опција сматра ове изборе сувишним.

Бошњаци у Србији су подељени по разним основама. Имају две исламске заједнице. Исламска заједница у Србији израсла из Мешихата Санџака, насталог после распада Југославије била је јединствена до 2007. године, када се група имама, окупљених око муфтије Хамдије Јусуфспахића издвојила и формирала Исламску заједницу Србије са реисом Адемом Зилкићем на челу. Иако им се седишта налазе у истој улици у Новом Пазару, на педесетак метара удаљености, поделе су јасне и тачно се зна која џамија припада којој верској заједници. Донедавно актуелна, турска иницијатива о уједињењу две верске заједнице муслимана, за сада не даје резултате.

Пет политичких странака, међу којима и СДП Расима Љајића, али без Угљаниновог СДА, окупљених око муфтије Зукорлића, 2006. донело је декларацију којом је осуђено „маргинализовање Бошњака у процесу доношења Устава Србије и оценило да је неприхватљиво да се Србија дефинише као држава српског народа и свих грађана који у њој живе”.

Иако је у пригодним приликама истицао да су Бошњаци достигли  највиши ниво у остваривању својих националних права, у предизборну причу о обесправљености укључио се и лидер СДА Сулејман Угљанин. Главни одбор СДА Санџака је усвојио текст Резолуције Бошњачког националног већа у техничком мандату, о положају и остваривању права и слобода бошњачког народа у Србији. Том резолуцијом захтева се „пуно признање бошњачког националног идентитета и могућност коришћења индивидуалних људских и мањинских права Бошњака у Србији” и тражи измена Устава којом би се гарантовало право грађана на регионалну аутономију за шест санџачких општина, које би имале право на успостављање сарадње са јужним делом Санџака у Црној Гори.

Славка Бакрачевић

-----------------------------------------------------------

Пробеоградски блок

Политичке поделе Бошњака су већ пословичне. СДА Санџака, са Сулејманом Угљанином на челу је почетком деведесетих година била својеврсни народни покрет. Од ње се прво отцепила Санџачка демократска партија са Расимом Љајићем на челу, а онда и десетак других партија. Бошњачка демократска заједница (БДЗ) са Емиром Елфићем на челу, блиска Зукорлићу, настала је прошле године са амбицијама да и политички каналише присталице овог верског вође. Остале мање бошњачке странке простор за деловање траже између ове три најјаче опције. Зукорлић странке Љајића и Угљанина сврстава у „пробеоградски блок”, а у БДЗ-у види партију која се, наводно, бори за изворне бошњачке интересе.

-----------------------------------------------------------

Пет великих неправди

Зукорлић често указује на „пет великих неправди”, које држава чини према његовом народу. То је угрожавање јединства исламске заједнице, искључивање њених вероучитеља из наставе веронауке, угрожавање вакуфске имовине, ометање акредитације Интернационалног универзитета у Новом Пазару (Зукорлић је председник те установе) и опструкција рада Бошњачког националног већа, које је под његовим утицајем.