Усудим се и да одбијем посао

Редитељ Јагош Марковић режира Нушићево „Сумњиво лице” у Југословенском драмском позоришту у Београду. У глумачкој подели су: Небојша Глоговац, Драган Мићановић, Јелисавета Сека Саблић, Радован Вујовић, Бојан Димитријевић... Премијера се очекује почетком априла на сцени „Љуба Тадић” поменуте театарске куће. То је био повод за разговор са познатим редитељем.

Нушић је својим делом наш савременик. У души нас познаје, смеје се и засмејава, а нимало нас не штеди. Напротив! Зашто баш „Сумњиво лице” у ово време?

И у ово, и у оно јуче. И сигуран сам у оно сутра. Јер је класика, а то значи да је вечно, да је за сва времена. Има ту већих истина него што су актуелне подударности. Већи је Нушић писац од тога!

Нушић је „Сумњиво лице” написао 1887. године. Комад је био забрањен јер се „Иза смеха крио подсмех упућен ондашњој власти”. Шта се то у нашем менталитету, карактеру не мења да овај комад издржава пробу времена?

Изгледа ништа. Били смо и остали заједљиви, ксенофобични, завидни, затворени, провинцијални... Изгледа, зар не, када тако поставимо ствари. А опет и витални и духовити, и аутоиронични, што је, признаћете, одлика само супериорних. Дакле, пуни парадокса, погрешни, криви, али не баш лако ухватљиви. Тако је бар код Нушића. Па ако се у њему огледамо, онда уз сву суровост, рецимо и покоју и лепу и о на­ма.­ То је данас, у времену од крајности, изгледа, такође, непопуларно. Него или удри па пљуј без остатка, или дижи до у небо, без основе реалне. О, има ли средине!? Нема! И та неумереност је једна константа наша, рекли би...

„Сумњиво лице” сте радили још 1998. године у Народном позоришту у Сомбору. Шта је то неодољиво у догодовштинама Нушићевог Јеротија да се свака поставка жељно ишчекује?

Истина, препознавање неких вечитих кодова постојања сваке мале средине, а свака је мала кад се затвори. Хумор, лековити, недовољно цењени, али нужан, нужан јер пружа утеху људима, радост. Речи ван моде и тренда, али не због тога мање важне.

Зашто се овом Нушићевом комаду поново враћате? Из које временске визуре ћемо пратити причу?

Класика је у питању. Значи да је за свако време, а остало ми је пуно тога што нисам успео онда. А време зове ли зове на тај комад, а у

ЈДП-у хоће комедију. Тамара Вучковић је предложила Нушића, то морам да признам, и добро је урадила, а сјајни Небојша Глоговац је Јеротије. Па, колико изазова за мене! А тек остали у подели. Диван, диван ансамбл имам!

Не волите суви, посни, лажно мисаони театар. Остали сте доследни себи у овом времену параноје од власти и надируће глади. Према себи сте најстрожи. Одолевате трендовима?
И није тешко толико, верујте ми. Не­ изда човек себе на рез, одједном, већ мало-помало. Тако и свој бива, па одолева овоме и ономе, кроз дане, па кроз њих године, деценије. Све је конкретно, опипљиво. Онда се и бол услед компромиса осети, препозна. Буде неиздржив. Бар мени. Тако да је бити свој лако. Не бити свој је болно. Ма и на трен. Јер, шта је тренд? Начин да уђем у групу, опште и тренутно прихваћену, да бих лакше био неко и нешто. Ти аршини од ега, неко и нешто и нико и ништа јесу глупост. И ништа друго. Свако даровит одолева трендовима, друге му нема, друкчије не уме. Па ил’ опстане и сам их намеће чак, ил’ траје за себе, а ипак ту, ил’ нестане на трен ил’ неко време као река п­онорн­иц­а. Али и то до прве прилике. Склоне се људи понекад да се освеже, да се напуне. Ако сам ичим заслужан то је што се усудим да одбијем посао. И онда и сада. И то добар позив. Да! Ризиковао сам више пута, одбијао што се на први поглед не одбија, ал’ није ми било време за то и то. Знао сам. Одолео трендовима тако што нисам хтео да учествујем ни у неким тркама. И нећу ни сада.

Какву поруку ћете овога пута послати публици?
То ћемо видети. А знам и какву бих волео да пошаљем, да је могу послати. Да је упркос свему, али баш свему, јадном и чемерном данас и овде, ипак живети радост! Није ли то субверзија у времену апатије и у времену оволике лажи. Покушати рећи истину, али и на радост указати. Тежак задатак. Мислим да ћемо моћи. Верујем у нас, у нашу екипу. Сложно и лепо радимо. Посвећено, а без мистификација. Цело позориште је у некој концентрацији лепој на пројекат. Све штима. Дуго нисам радио у ЈДП-у, као да смо се ужелели, поново сам са људима са којима сам радио кад сам почињао, пре двадесет и више година. Публику не занима ништа више, а ни мање од представе! Због тога смо ту, а као да се то некад заборави, од силног паметовања, ограђивања о баналности живота, а и шире итд. Ко не воли позориште, његову магију, коме то није довољно, нека пише књиге, брате, а ако му је то тешко, нека баца летке са концепцијом, па нека народ чита. Ако хоће. Тек, само нека се те концепције не штампају у новинама кроз интервјуе. Представа је оно што се броји. И то на репризама кад дођу они који су купили карте. Тад почиње позориште. И оно траје и траје колико је остало у души гледаоца, у духу његовом... И иде мимо вас и мене, као народна песма, с уста на уста. Јер откуд иначе знамо да је Бојан Ступица био тако величанствен, и Жанка Стокић, и Љубинка Бобић. Па постоји, значи, неко колективно ја или памћење неко колективно, неко, на које не утичу ни ваше, ни моје речи, ни ваш укус, ни моје награде. Има нека правда коју не можемо ми подмитити, нити шармирати. Томе одавно чини спокојним.

Борка Г.Требјешанин