Мирко против Калифорније

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Кад ме је позвао телефоном из Калифорније, Мирко Војновић није звучао као очајан човек. Своју причу испричао је мирно, као да се није догодила њему, мада је прошао – и још пролази – кроз голготу коју у почетку није умео да објасни, а данас зна сваки шраф система који га је безмало сасвим самлео.

Инжењер електроничар и информатичар, у Америку је дошао из Београда 1987. Добро се снашао, његово знање стечено на Електротехничком факултету је у Калифорнији било тражено, па се лако запошљава у фирмама Силицијумске долине које у то време обликују информатичку револуцију.

Америчко држављанство је добио 1992, некако у исто време када му се распао први брак са Американком, с којом се оженио још 1986, у Београду. Развод је протекао без иједне компликације и остали су пријатељи, што је важно за његову причу, пре свега због онога што је уследило после.

Упознао је потом другу жену, из Србије, верујући да ће му други брак бити успешнији од првог. Тако је бар у први мах изгледало. Каријера му је иначе ишла узлазном линијом, регистровао је чак 10 патената, а нарочито истиче чињеницу да је у једном моменту 60 одсто светске производње ДВД плејера било засновано на његовим решењима.

Прекретница у каријери му је била кад је у јануару 2006. постао већински власник, председник и главни директор (ЦЕО) „Пиксел инструментс” корпорације, која се латила изазовног подухвата да реши проблем несинхронизованости слике и гласа на ТВ апаратима високе резолуције. Направили су „читач усана” (LipTracker), програм који анализира усаглашеност покрета уста и одговарајућег звука. За то су добили неколико индустријских награда, али је било преостало да се њихов патент практично примени и постане стандард.

Оно што је у то време почело да му се дешава пореметило је међутим све његове пословне и животне планове. Када смо у петак разговарали, припремао се за исељење из куће, коју му је узела банка јер већ неко време није могао да отплаћује кредит. На рачуну је имао само последњих 2.000 долара.

Невоље су почеле кад је открио да се опет преварио у избору супруге. Проблем је међутим овога пута био мање једноставан од претходног, јер су 1997. добили ћерку.

Па ипак, веровао је да су успели да се споразумеју о разводу, бризи о детету и подели имовине. Исплатио јој је половину вредности куће у којој је остао. То се збивало 2005, а био је уверен да ће, пошто су се о свему договорили, то током 2006. пред судом без проблема озваничити.

Али, како каже, кад је бивша супруга, чије име не жели да се помиње да не би повредио дете које је сада код ње, живећи неко време на високој нози, видела да паре које је добила почињу да се топе, узела је адвоката, коју је одмах саветовао да поднесе захтев за преиспитивање поделе имовине.

Ћерка, која је по првобитном договору проводила пола времена са оцем, а пола с мајком, такође постаје предмет спора. Мајчин адвокат саставља тужбу у којој се наводи да је дете „у опасности” ако остане с оцем и да због тога треба да се додели само њој. Мирко добија око 50 страна разних папира чију садржину, како каже, није разумео.

Иако се непосредно уочи суђења у октобру 2006. запослила, бивша супруга то није пријавила суду, тражећи да се алиментација одреди као да не ради, да је без прихода.

Суд то прихвата и одређује да Мирко, који у том моменту месечно зарађује 5.800 долара, за бившу супругу и ћерку одваја 3.400. Он то, уз помоћ својих адвоката, оспорава и натезање око тога у породичном суду у Санта Клари, док њени адвокати стално износе нове разлоге у прилог мајке и, како објашњава, фалсификују чињенице, преноси се и у 2007. и 2008.

„Све то време покушавам да заштитим дете, али због свега почиње да трпи посао, не успевамо да комплетирамо производ у који је дотле било уложено пет милиона долара, финансијери се због тога повлаче, у децембру 2008. више не могу ни себи да исплаћујем плату”.

Тада, пошто више не може да приушти адвоката, одлучује да се брани сам, поготово после пресуде да и даље мора јој исплаћује алиментацију иако се преудала, с образложењем да „има могућности да заради”.

У том моменту схвата и да је ушао у битку у којој је сам против система – да се суочио са еснафском солидарношћу адвоката, судија, вештака и свих других учесника у ономе што се у Калифорнији описује као „индустрија развода”.

Тај систем је у својој књизи „Обећање себи” описао познати глумац Алек Болдвин, износећи шта је све доживео током осам година бракоразводног парничења и надвлачења око старатељства над ћерком Ајрленд, с колегиницом Ким Бејсингер, с којом је пре тога у браку био 10 година. Судски и адвокатски трошкови су му однели око два милиона долара.

Болдвин уверљиво објашњава механизам који већ седму годину мрви и Миркa Војновићa: систем у којем адвокати, судије, вештаци и посредници међусобно сарађују да испразне новчанике парова који се раздвајају, постајући тако “индустријa” која само у Калифорнији обрће близу четири милијарде долара и који се храни ”на рањивостима већ рањених”.

„Нико не чује ваш плач и жалбе и ништа није готово док они не кажу да је готово”, написао је Болдвин.

„Систем је као љуштење лука: после првог слоја корупције следи нови, и тако редом”, сажима своје искуство Мирко.

Кад је тражио изузеће очигледно пристрасног судије, о томе је одлучивала његова другарица, што је открио претражујући интернет. Да би побио једну нетачну чињеницу из судских списа, било му је потребно 40 нових докумената. Кад се жалио Врховном суду Калифорније, одговорено му само са једном реченицом: „Ваша жалба се одбија”, без иједне речи образложења.

Кад се на етику адвоката жалио њиховој комори, предмет је доспео у руке човека који је радио у истој фирми као и адвокат на кога се жалио.

Већ излуђен од кафкијанског круга из кога не успева да изађе, Мирко је затражио помоћ невладиних организација. Центар за судску изврсност му је обећао помоћ.

Катлин Расел, директорка тог центра, у телефонском разговору ми је рекла следеће:

„То што се догодило Мирку сасвим је уобичајено. Индустрија развода у Калифорнији веома профитира на породицама које су у кризи. У систему нема равнотеже и контроле и он је дубоко огрезао у корупцију која наноси велику штету родитељима и деци. Ми оно што се догађа у породичним судовима поредимо са католичком црквом и њеним педофилским скандалима: уверени смо да су главне жртве обе институције пре свега деца.

У Калифорнији то је нарочито случај с породицама имиграната које се разводе. Многе од њих наивно верују да, зато што су у Америци, то аутоматски значи да ће бити правде и правичности, али, нажалост, то је последња ствар која се догађа у многим од тих судница”.

Мирка Војновића развођење је досад коштало око 200.000 долара, а укупну штету коју је претрпео процењује на око 750.000.

Прошле недеље стигао му је нови психолошки ударац: ћерка, која живи с мајком, на својој фејсбук страници је написала да је она малтретира и да размишља да оде од куће.

Борбу наставља, рекао ми је у петак. „Желим да заштитим дете и да људи који су ме уништили буду кажњени”. Тужио је државу Калифорнију и затражио одштету „због криминалних радњи” адвоката и судија, уништену пословну каријеру и упропашћен живот.

„Узели су ми све, али достојанство не могу. Нећу да дозволим да раде то што раде, и то не само мени, него и свима који упадну у њихову машинерију”, закључује суморно, али борбено.