Друштво је увек слабије од државе

Професор Факултета политичких наука у Београду, др Вукашин Павловић, недавно је у објавио књигу ,,Држава и друштво“ која је прошле недеље представљена у Библиотеци града Београда. Писано у најбољој политиколошкој и правној традицији, ово узбудљиво научно штиво истовремено је и сведочанство о зрењу не само једног особеног теоријског, него и активног, практичког ангажовања у пословима од пресудно важног јавног интереса.

Наизглед помало парадоксално, о томе сведочи управо свеобухватни наслов ове књиге, пошто је проблем односа државе и друштва данас, у глобалним, регионалним и локалним оквирима, једно од најсложенијих питања с којим се суочавају и управљачи и поданици, политичка класа и грађани, политичке партије и друштвени покрети, етатизоване структуре моћи и цивилно друштво.

Зато на почетку питамо професора Павловића шта је био његов основни мотив када је започео рад на својој новој књизи која је изашла у издању ,,Чигоја штампе“?

– Држава као тема је одувек у средишту интересовања политичких наука. А однос државе и друштва је темељно питање политичке социологије, моје основне академске дисциплине. Овом књигом желео сам да покажем да је изградња државе један од најтежих и најсложенијих људских послова. Тако је одувек било, тако је и сада. Први део књиге сам и посветио великанима класичне политичке мисли, настојећи да покажем у чему је значај темељног теоријског наслеђа за разумевање данашњих проблема у односима државе и друштва.

Зато сте књигу започели анализом полиса у античкој Грчкој?

Поред особених теоријских разлога, јер су у античком полису држава и друштво скоро нераздвојиви, постоји и један актуелни разлог. Балкан је нарочито у двадесетом веку често био жигосан као простор са дефицитом цивилности и демократичности. Понекад смо и сами били криви за ту негативну слику, али се понекад заборавља или превиђа чињеница да су и политика и демократија као појмови, називи и пракса рођени управо на Балкану, само неколико стотина километара јужније од нас.

Какве је поуке то наслеђе оставило данашњим нараштајима?

Старохеленски полиси су изузетно ценили своју независност, али су нам оставили и поуку о благодетима отворености према суседима и другим народима. Подсетићу да су поред развијене трговине на обострану корист, стари Грци од Феничана преузели писмо, од Лиђана ковани сребрни новац, од Вавилонаца мере за тежину, од Египћана су научили астрономију, а од Фригијаца музичке лествице.

Шта су данас главни проблеми у односу државе и друштва?

Проблема има много, рекао бих превише, што је и разумљиво. Данас су и друштва и државе неупоредиво сложеније творевине, па је природно да је и однос међу њима много комплекснији. Од како је државе, судбина сваког друштва је у њеним рукама. Данас поготово, јер држави стоје на располагању најразвијенија технолошка средства контроле и доминације над друштвом. Једна од одлика позне модерне је, како би рекао Хабермас, да свет поретка (држава) настоји да колонизира и потпуно загосподари светом живота (друштвом).

Што је очигледно и у најразвијенијим демократским друштвима?

Генерално узев, однос између државе и друштва остаје асиметричан и у најразвијенијим демократским друштвима. У том односу друштво је увек слабија страна. Ретки су тренуци великих промена кад друштво надвлада државу, што по правилу траје кратко.

Србија, наравно, није изузетак?

У случају Србије друштво је најчешће било слабија страна. Објашњење за то, бар једним делом, лежи у чињеници да су наши људи због многих ратова и криза током раније и новије историје увек гледали на државу као на сигурнијег и јачег гаранта решавања проблема.

Али, какав је квалитет савремене државе?

Једно од најзначајнијих питања је подизање квалитета свих политичких институција и државе у целини. Савремена држава добија многе нове функције, а да би их успешније обављала мора знатно да подигне своје капацитете. Погледајте само важност и сложеност еколошких функција модерне државе или питање сиромаштва. Данашња теорија државе нуди врло развијену листу критеријума за процену квалитета политичких институција.

Да ли притисак друштва на државу може да допринесе испуњавању тих критеријума?

У земљама младих демократија, попут Србије, видимо снажан процес репарламентаризације како би се отворио шири простор за укључивање грађана у доношење најважнијих одлука о развоју друштва. Истовремено, на свим странама је на делу изразито јачање извршне власти, чак и у земљама развијене демократије и дугих парламентарних традиција. На трећој страни, као да у свим земљама света, па и код нас, бележимо растуће незадовољство квалитетом политичких елита. Од окупираног Волстрита па до арапског пролећа на Медитерану, грађани су незадовољни, а поготову млади нараштаји. Као да никад није био већи јаз између тежине и озбиљности проблема са којима се суочавају савремена друштва и способности политичких класа да те проблеме успешније решавају.

Да ли са глобализацијом опада улога националних држава?

Одговор на то питање није и не може бити једнозначан. На једној страни имамо генерални тренд повећања броја држава у свету. Само у Европи њихов број се у двадесетом веку више него удвостручио. Многе етничке групе сматрају да ће само уз помоћ сопствене државе успети да опстану. Пример настанка нових држава на простору друге Југославије то најбоље потврђује. С друге стране, јачају трендови интегтрација које превазилазе оквире националних држава. Стварање и развој Европске Уније је најбољи пример за то.

Каква је будућност Србије у тим процесима?

У друштвеним наукама, а у политичким поготову, предвиђања су крајње незахвална. Усудио бих се, ипак, да кажем да ће броја држава у свету и даље расти. Глобализација ће више погодовати великим, богатим и војно јаким државама. Око њих ће се, као гроздови, у ширим регионалним и континенталним оквирима окупљати мале, мање развијене земље и објективно слабе државе. Малим државама попут Србије остаје, дакле, да се повезују унутар природног простора коме припадају и коме нужно гравитирају. Тако ће очувати не само шансе за свој опстанак, него и увећати своје изгледе за развој.