ИГРА ДВЕ СТОЛИЦЕ

Пре него што се коначно наканио да прихвати састав владе којој ће бити премијер, Војислав Коштуница је у својству лидера ДСС-а организовао "једнократни" политички спектакл који је сеизмички запретио слабашном спољном имиџу Србије и њеном приближавању Европи, ломљивој унутрашњој политичкој стабилности и толико жељеном привредном опоравку: после седам година демократског пубертета омогућио је радикалима улазак у власт.

Да будем јасан. Поштујем изборну вољу грађана који су, угрожени на разне начине, глас дали радикалима. Национализам који та странка носи многи доживљавају као штит од светских и домаћих зала. У земљи у којој је трећина становника функционално неписмена, рецепт се показао као ефикасан.

Проблем видим на другој страни. У странци грађанске деснице која, номинално, не би требало да има много додирних тачака са радикалима. У ДСС-у, формално једном од стубова носача онога што се зове демократски блок, који је гласајући за радикалског председника Скупштине Србије националистима обезбедио повратак у врхове власти.

Увлачење hard радикала у институције, на треће по важности место у држави, потврђује старе наклоности ДСС-ових light радикала. Вођа народњака могуће и није направио лош тактички потез – проширио је себи опције маневра и појачао притисак на ДС – али, стратешки гледано, због овог макијавелистичког геста у балканској изведби губи кредибилитет демократске јавности и умереног крила сопствене странке.

Коштуница је, играјући на Косово и на неодлучност Бориса Тадића, током мучних недеља натезања око владе, успео да се наметне. Пошто на изборима није добио оно што је желео, до максимума је затегао конопац. Чим у преговорима није добио оно што је захтевао, претећи се латио радикалског џокера показујући да нема грижу савести док партнере тражи на разним странама.

Немам ништа против. У политици су свеколики савези могући, док се поштују елементарна правила демократске пристојности. Не може се један дан седети за истим столом и преговарати о влади, наредног дана партнеру задати ударац испод појаса, па се поново договарати. Толико о сценаристи историјске седнице Скупштине новог сазива.

Шта ће урадити они који су овакву политичку недоследност и превртљивост наслућивали, али – вођени истим мазохистичким поривом власти – нису били приправни да одлучно реагују? Бирачко тело ДС-а жаморило је због попустљивости свог лидера који је пропустио да прецизно назначи да га, сем личне нетрпељивости, од Коштунице деле програмске визије проевропске Србије, сарадње са Хагом, чак и нијансиране разлике око Косова. Утапао се у агресивну ДСС-ову реторику. ДС ће у наредним данима морати да испољи аутентичне вредности јер ће у супротном постати сопствени сурогат на власти.

Исто важи и за ДСС коме, уместо провидног цик-цак маневра, предстоји јасно опредељивање за вредности које брани. Да би се српска политичка сцена разбистрила, да би знали ко је ко, Коштуница народу дугује разјашњење ком блоку жели да припада? Ова игра на две столице можда је по њега тренутно пробитачна, али Србију уваљује у стање колективне мигрене.

Договору је, да се не лажемо, кључно допринело уплитање "страног фактора" који је онако неспретно и несрећно разоткрио Хавијер Солана. Западу се диже коса на глави када чују како лидер радикала жали што нисмо руска провинција и како "теоретски" припрећује ванредним стањем. Говоре о повратку ултранационализма. "Ужас и фрустрација".

Веома заинтересовани да се избегне политички вакуум уочи одлуке о Косову, притисли су из петних жила. Знају да су Тадић и Коштуница рогови у врећи, али су инсистирали да се формира демократска влада. Вашингтон и Брисел председнику поодавно дахћу за вратом. Премијер се са њима задева, мада је свестан да би дефинитивни прелазак на другу страну сада значио политичко самоубиство.

Тиме се поново показала инфантилност онога што се овде зове политичка елита. Мрвољчење до последњег часа. Ко зна шта би било без спољне интервенције Запада који нас је, речима Олија Рена, одмах похвалио за "добро напредовање" и, пред одлуку о Косову, обећао перспективу обнове преговора са ЕУ.

Њима је тамо стало до неке владе коју ће књижити као демократску, а шта остаје нама овде? Шта ми да очекујемо? Пошто кажу да је оптимиста само необавештени песимиста, реалност ми налаже да се упишем у ове последње.

Трошећи националне нерве и сопствени кредибилитет, ДС, ДСС и Г17 плус некако су склепали договор. Тома Николић би морао да буде жртва. Што ће на Западу било поздрављено, али ми – искључиво због претходног ДСС-овог калкулантства – испадамо неозбиљни јер тако поступају само у банана-државама. То је тек уводна фаза недаћа.

Добили смо инвалидни кабинет људи који су ових дана разоткрили шта једни о другима дуго мисле. Мини-ДОС. Зар ико озбиљан помишља да они у таквом стању духа заиста могу да воде земљу, да се суоче са Косовом, да испуњавају обавезе према Хагу, да поправе живот овог народа који све дубље тоне у глиб уз отужно сазнање да је политика најлукративније занимање а не одговоран посао?

Знам да нам треба демократска власт, али зашто веровати да Коштуница сутра опет неће заиграти да радикалску карту? Отужна влада је срамота за Србију. Какви црни партнери! Докле логика дај шта даш, боље ишта него ништа.