Муке генерације „ни хиљаду евра”

Имам три дипломе, говорим, сем матерњег шпанског, немачки и енглески, управо ми истиче специјализација у Немачкој и мораћу да се вратим у Шпанију, на пола радног времена и плату од 550 евра, поверава се читаоцима мадридског „Паиса”, тридесетогодишњи доктор спортске медицине. Како тврди, ни у Немачкој, где је добио стипендију за специјализацију, нема нових радних места чак ни за стручњаке.

У Шпанији се увелико говори о невеселом положају младе генерације са универзитетском дипломом, рекордној незапослености, и немогућности да се у догледној будућности добије иоле добар посао у струци. Генерацију која сада има од 22 до 34 године зову скраћено „Нимис” (нимилеуроистас), што означава да ће бити плаћени мање од хиљаду евра месечно, ако имају срећу да уопште нађу посао.

Највећи број њих са универзитетском дипломом ради на мање стручним пословима и по новом закону могу лако да изгубе своје радно место. „Нова поколења корачају уназад, уместо унапред”, констатује се у уводницима и анализама разнородних стручњака.

Социолози упозоравају да је друштво које „одузима снове младима осуђено на дугорочну несаницу или кошмар”. Када са Твитера и Фејсбука изађу на улицу, биће то ноћна мора која може да буде дуготрајније погубна по цело друштво. Не само зато што неистрошена енергија врло лако прераста у агресију, већ и због тога што су дуге године кризе из њиховог мозга избрисале све оно што се акумулира као стручно знање и искуство. Како ће онда изгледати Шпанија за двадесетак година кад доктори, правници, професори или инжењери буду заборавили да раде свој посао, а нови кадрови нису ишколовани како треба.

Поколење које је пре седам година названо „мил”, по плати од хиљаду евра, каква се по неписаном правилу давала младим стручњацима и која није била бог зна каква, уступило је место новој генерацији „нимил”. Разлика је огромна и у броју незапослених (2005. је било 20 одсто младих без посла, док је европски просек био 22 одсто, данас их је 50 одсто, двоструко више младих Шпанаца без било каквог ухлебљења него што их је у Европи).

Власт схвата да је тешко, али верује да је сасецање буџета и реформа у радним односима, по којој послодавцима олакшава положај тако што омогућава брзо отпуштање, и различите краткорочне радне уговоре, једини начин да се испуни обећање дато Бриселу и да буџетски дефицит сведе до 2013. на три одсто од бруто националног производа.

Оне који се опиру оваквој оштрини власт назива погрдним именима. За заказани генерални штрајк, 29 марта, градоначелница Мадрида је рекла да је „скандалозно што се у оваквој ситуацији примењује таква мера”. Они који ће учествовати прозвани су за мањак родољубља.

Одлив мозгова је, како упозорава министарка за рад и социјалну политику Фатима Бањес, без преседана у историји земље. По последњем Евробарометру, 68 одсто Шпанаца млађих од 34 године пакује кофере у потрази за послом у свету.

„И овако је мало младих, а и они одлазе. Ко ће да гаји децу. Дугорочније гледано, то ће постати врло озбиљан демографски, социјални и економски проблем”, упозорава у медијима социолог Алмудена Морено која са тимом ради огромна истраживања у Шпанији и упоређује их са осталим земљама у Европи, где ситуација такође није ружичаста.

Чудо једно, али и поједини економисти сложили су се да су мере које прописује Брисел, а којима се повинује Мадрид, погубне по економију – и дугорочно и краткорочно гледано.

Један од њих је угледни професор економије универзитета у Барселони Аркади Оливерас, који отворено већину банкара назива делинквентима.

„Они гледају своју корист, а потпуно су немарни према економији друштва. Демократија је, с друге стране, само формалност. Па ево, реформа политике рада иде у корист послодавца, а потпуно против младих људи који траже посао”, каже он. „Власт се изговара да ће се ’газде’ осећати сигурније да лакше запошљавају ако могу лако да отпусте. Наравно да је та логика потпуно искривљена као и вредности друштва”.

Оливерас подстиче на здрави револт и предвиђа вруће шпанско пролеће. То је, по њему, обавеза и патриотски чин. „Нимис” генерација  се слаже са професором. А реторика о патриотизму и издајницима – одувек је била политизована.

Зорана Шуваковић