Можда је време да о мени размисле

Волим да видим своје име испод ,,Погледа”. На тај начин ја се јављам рођацима који ће се мојим потписом хвалити. Оним што пишем за ,,Погледе” хоћу на неки начин да кажем да ми је управо изашла нова књига прича. То радим и зато да некако скренем пажњу Академији САНУ да је можда време да о мени размисле: поред тога што сам филмски редитељ и сценариста, ја пишем и књиге. Па ако Академија наука и уметности не признаје филм и третира га као извођачку уметност, ја сам и писац, имам до сада десет објављених књига. Можда није на одмет рећи и ово. Имам болесну тетку која би се много обрадовала ако би ме примили у aкадемију и сигуран сам да би мојим пријемом за члана САНУ брзо оздравила.

Ово пишем и због тога што неки писатељи у ,,Погледима” када нешто објаве у њима на неки начин дискретно напомињу да им је у позоришту објављена драма.

Има један писац босанског порекла, а живи у Загребу. Он пише не о својим романима него о свом пријатељу, познатом кошаркашу. Врло је лепо читати како босански писац са становањем у Загребу пише о спортисти. То ће му донети симпатије, иако он у свом ,,Погледу” напомиње да са својим пријатељем кошаркашем није ни реч проговорио о кошарци. Сви ми у писању за ,,Погледе” избегавамо да пишемо о најличнијим стварима, идемо више на политику, историју. Нико ни речју не помиње да се јуче развео и да води велики процес на суду. То је баш лепа тема: не пише се о разводу него о судијама. Или о адвокатима, што би био пун погодак за ,,Погледе”. Када је Легија осуђен, питање адвоката је гласило: Ко ће нам платити трошкове? Ја бих волео да се овај мој „Поглед” плати, мада је најважније да ми се у „Погледима” види име. Јер ја живим одлично, имам националну пензију, али завидим Влади Петрићу који je добио националну пензију, а има и америчку пензију као професор на Харварду. Да ли он има право на две пензије, има, јер има два живота, један у Америци, други у Србији.

Волео бих и ово да додам за ,,Погледе”. Моја Србија је земља која није више на првим страницама светских новина. И ово: у многим гласилима највише је интервјуа оних који лепо зарађују, а за земљу у којој живе имају најгоре речи. Али, упознајмо историју. Да бих користио филозофске истине, ја читам једно заиста велико име из наше прошлости. То је Милош Ђурић, који пише историју грчког народа. Он је превео ,,Илијаду” и „Одисеју”, епове настале осамсто година пре Христа. У тим епским делима има много ратова и разних убистава. Попут онога када онај јунак из ,,Илијаде” убија противника копљем и два пута му га заврти у срцу. Тај податак искористио је Кафка у роману ,,Процес” када је на крају приче јунак романа убијен тако што му убица два пута окреће нож у срцу. Сва та убиства у свим славним делима данас се славе као генијална дела истине и лажи.

Много је година било потребно да се та убиства и ратови забораве. Било је потребно и око четири века када се у Грчкој родила демократија и велики мислиоци попут Сократа, Платона, Аристотела. У том четвртом веку, по Милошу Ђурићу, родили су се свеци филозофије, Грчка је славила демократију, иако са робовима. Рим такође. Наше народне песме пуне су ,,Илијаде” и ,,Одисеје”. У ,,Илијади” коњи говоре. Код нас у народним песмама коњи пију вино. Колико година нам је потребно да почнемо да пијемо вино демократије?

Античка Грчка је чекала четири века. Ми ћемо то брже прогурати ако почнемо мање да дајемо интервјуе и да мање пишемо против Србије. Имам ли неки савет? Имам, и узимам га од Сократа, који је рекао: „Опасно је писање, књигу не можемо ништа питати, док човека можемо”.