Сокак

Има једно срећно време у Србији које нећете наћи у новинама, причама, романима. Ко су јунаци тог срећног доба? Они устају око пет изјутра, ослушкују дисање, мере притисак. Танак језик мириса око чела за добре мисли. Ја излазим на сокак тачно у шест сати. Кад, ено госпође Леле. Носи у рукама црне ципеле. У тржном центру куца на врата шустера Миша да јој пенџетира ципеле. Шустер Миш прихвата „добро јутро” и без речи показује Лели на плејеру ципеле, тачније показује фигуре познатих глумица и њихове ципеле. Камера на плејеру швенкује на ципеле, види се висина потпетица. Мало је, каже гђа Лела. Ево, ове потпетице су највише, скоро дванаест центиметара, носе их у јутарњем програму оне лепе девојке. Не знам шта бих. Ја знам, рано си устала, деца и унуци ти спавају, ниси од јутрос ни са ким прозборила. Ево, ја сам у истој ситуацији. Никог од јутрос нисам срео да бар мало овлажим језик, да рекнем бар „,како сте”. Па, како сте. Добро, хоћемо ли на ти. Дођи да чујеш кога сам сањао: Ану Софреновић, пева ми у сну „,Хоћемо ли у Шабац на вашар”.

Сокак је пун њега. Висок. Штап у руци и марама шарена око врата. Чука штапом на мали прозор. Госпа Мицо, може ли једна кафица? Госпа Мица излази на прозор, а на тацни се дими црна кафа. Ту су и вода и слатко. Ово је као некада. Него шта, исто сам те служила и пре педесет година. Али уместо слатког био је ратлук. Лепо смо јутрос разговарали, био сам се уплашио да нећеш отворити прозор. Сада, кад смо се сити испричали, одох на пијацу. Иди, па дођи. Бићу и сутра у шест нула нула.

Лепо име Милостина, али она је удовица. Крупна, уз то иду чизме и „,добро јутро” у месарници. Милостина обилази око коленица, телетине, ребара. Дакле, пита касапин. Лепо јутро, каже она. Зашто сад то кажете? Кажем просто зато што бих волела да мало поразговарам с неким, у кући немам никога. Имам мачора, хтела сам бар с њим да причам, а он, мангуп, огребао ме. Погледајте. Ја нисам, госпођо, овде хитна помоћ да причам са старим људима. Нисте ви једина, а ја сам продавац. Онда, свињско, пола киле? Не, сетила сам се да морам прво на пијац, па ћу свратити.

Где си навалио, мајстор Прле, видиш да сам почео да чистим кафану? Дај мени, ја то боље радим. Чувај године, не умарај се. Ти си стар човек. Што се мене тиче, више бих волео да будем стар краће време него да будем стар пре времена. Кафеџија рече – увек ми цитираш Монтења, досадио си...

Филмски режисер Пуриша Ђорђевић на киоску у тржном центру купује све новине да би негде нашао макар најмању вест о себи. Ништа. Али у „,Глорији” види фотографију Мире Ступице. Срећан. Сећа се. Били су заједно на једној слави, Никољдан. Мира је затражила од Пурише да јој баш он дода кашичицу за жито. Слава постаде још славнија док је на слави била Мира. Ал мало, има представу. Она замоли Пуришу да јој придржи бунду. Овај се мало сапе. Ипак, придржи бунду. Мира полако облачи бунду, уместо да захвали, помилова дланом по лицу Пуришу и оде. Оде, сви викнуше, оде Мира. Пуриша под утиском Мире и бунде озбиљно рече – мени се сад плаче.

Време у мом сокаку истиче за треће доба: скоро ће осам сати, а онда ће наша булумента да потрчи тамо где се зарађује за леб и телевизију. Треће доба се враћа кући. Код куће нико. Или су отишли на посао или их није ни било. Па лепо је било јутрос, шапуће госпођа Лела, мислећи на оног у лепом оделу из деведесетих. Милостина јури на телефон, неко звони, чује глас, госпођо, продао сам свињско, донећу комад јунетине. Мира Ступица преко телевизије поручује трећем добу: Не нађеш ли ме одмах/не одустај/нема ли ме на једном месту/тражи ме на другом/негде ћу те већ сачекати.